ljiljana «

Imala je velike bademaste oci koje su uvek nekako setno gledale u proslost.Dugu, kao ugljen crnu kosu i velike socne usne.Niska,ali gradjena bozanstveno,kad bi obula stikle nije bila vislja od dvanestogodisenjeg deteta. Izazivala je paznju gde god bi se pojavila.Zene su joj zavidele, a muskarci zeleli da je zastite ni sami ne znajuci zasto. Dete sa asfalta devedesetih, znala je sve velegradske mangupe i njihove igre.Uvek nasmejana i spremna za druzenje. I uvek je imala svoju svitu, kao princeza iz bajke.Neki su je iskreno voleli, a neki bi bili pored nje zbog jer tako treba. Nikad je niko nije prevario. Nije dopustala da joj se priblize. Uvek ljubazna, ponosna i svoja.

A onda se zaljubila. Prvo polako i nesigurno, a onda stravstveno i potpuno se predajuci ljubavi prema mangupu mladjem od nje.Volela ga je godinama, onako istinski bezglavo kako to samo zene znaju. Oprastala je svaku uvredu, svaki pijani dolazak,svaku prevaru.Oprastala je cekanja. Nije mogla drugacije.Nije znala drugacije. Venula je u njegovim rukama dok se utapala u okeanima suza. Bademaste oci su postale tuzne. Ni usne nisu vise onako socne. I smanjila se, jos vise.Utonula je u onaj isti asfalt koji je nekad iscekivao njene stikle.

Ljubav je progutala kao zmaj iz bajke. Ljubav koju je dala pogresnom mangupu. A mangup je ostavio jer vise nije imala sjaj u oku. Nije imala osmeh na usnama.I niko je vise nije pratio. I nije bila vise ljubazna, ponosna i svoja.