Романтика на два точка (Снимио Милан Јанковић)

Дрекавац, наравно, не постоји. Ни патуљци. Ни џиновски сом Бракус. Ни вампири. Па, ипак, међу хиљадама туриста који сваког лета опседају Сребрно језеро и питому обалу Дунава код Великог Градишта увек се нађе неколицина радозналаца спремних да, уз тањир густе рибље чорбе или чувеног пасуља градиштанца, од мештана чују „невероватну, али истиниту“ причу о овим митолошким бићима. Ни ми нисмо одолели.

Док се месечина расипала по чамцима усидреним у новој градској марини, а аласи тек кретали у ноћно рибарење, још једном су, овога пута само за двоје љубопитљивих новинара, оживеле легенде које су прошлог века узнемиравале, забављале, а понекад и љутиле овдашњу јавност.

Гојина ујдурма

– Дрекавац, ситно длакаво створење са дугачким кљуном и гласом који је мешавина дечијег јецања и вучијег завијања, чује се само ноћу, кад креће у потрагу за жртвама, да их задави у сну. Наводно, то је отелотворење некрштеног детета које се утопило у реци, па се после смрти свети живима. Ја га никад нисам ни чуо ни видео, мада неки тврде да јесу, па су чак доводили и телевизијске екипе да сниме место „сусрета“. На трагове патуљака сам можда и наишао али, пошто се они крију од нас „великих“, не могу у то да се закунем.

Е сад, кад је реч о Бракусу, којем је име наденуо мој пријатељ Миша Белегишанин, признајем: њега смо измислили. Пре неку годину у Сребрном језеру уловљен је највећи шаран на свету, забележен и у Гинисовој књизи рекорда, тежак 44 килограма, па су нагрнули спортски риболовци, а ми овде дођосмо на идеју да им „продамо“ причу о великом златном сому. Али, уз упозорење да ко њега угледа, до краја живота ће песак из очију вадити! – каже Ненад Михајловић Гоја из Центра за културу Великог Градишта, професор историје, заљубљеник у Дунав и, примећујемо, велико спадало.

Јасно нам је. Свако језеро које држи до себе повезано је са неком легендом или тајном, било да је реч о чудовишту које обитава у његовим дубинама, вили или мочварном духу. Тако је у Шкотској, Француској, Русији… па и овде, на североистоку Србије, на граници са Румунијом, од које нас дели само Дунав.

Митови и стварност

Илићев чамац: она весла, а он...

У такве празноверице је, међутим, чак и из забаве данас све теже поверовати у окружењу многобројних бучних кафића, ресторана, пансиона, хотела и луксузних, модерних вила које се протежу дуж Дунава и његовог „заробљеног“ изданка Сребрног језера, на потесу од тврђаве Рам па до Великог Градишта и ушћа реке Пек у Дунав. Где би се, наиме, сакрила мала и велика чудовишта кад се свуда наоколо простиру свеже подшишани травњаци, проређене, култивисане шуме и цвећем оплемењени паркови, баште украшене фонтанама, блиставо чисте шљунковите плаже и глатки бетонски насипи осветљени уличним лампама?

Истине ради, ми смо у једном тренутку заиста видели патуљке, али оне баштенске, испред пансиона „Тамарис“ фамилије Мијаиловић. Пробрано, брижљиво неговано биље, жбун поткресан тако да подсећа на мапу света, поточић, хлад под виновом лозом… Једнако задивљујуће изгледају и остала имања у Језерској улици, можда најпривлачнијој у Великом Градишту.

Велики планови

И само Сребрно језеро, у ствари 14 километара дугачак и 300 метара широк рукавац Дунава, затворен са обе стране бранама, више личи на призор из Швајцарске, него са Балкана. „Гастарбајтери“ су овде себи изградили простране, маштовите куће за одмор, стигли су и „викендаши“ из околних места и из Београда, удаљеног око 130 километара изврсним путем, и подигли насеље Калиновац. Да и не помињемо већ времешни, али обновљени хотел „Сребрно језеро“ са лепом плажом и многобројне смештајне и угоститељске објекте у насељу „Бели багрем“, где можете да се погостите тек уловљеним сомом, смуђем, шараном, амуром или бабушком.

У складу са све истанчанијим захтевима гостију, „рај за риболовце“ допуњен је новим спортским активностима као што су једрење и параглајдинг, а „ружа ветрова“ над овим локалитетом донела му је славу једног од најбољих у Европи за сурфовање на ветру и води.

Захваљујући пројекту „Silver lake resort“, вредном 50 милиона евра, око језера, на површини од око 320 хектара, у неколико наредних година поред већ отворених кафића нићи ће и луксузни апартмани и виле, тениски и голф терени, базени, рибњаци, одмаралиште са четири и хотел са пет звездица. Посао води „Silver Lake investment“, предузеће које је 2006. године основала „NCA Investment Group“.

Живослав Лазић, председник општине Велико Градиште, којој припада и Сребрно језеро, верује да ће овај пројекат „променити историју и географију“ целог краја тако што ће га учинити једним од најпривлачнијих туристичких одредишта у Србији (мада ће, примећујемо, тако бити изгубљен и последњи траг чедности природе), али подсећа да ту постоје и друге могућности за развој. Пре свега саобраћај Дунавом, „главном улицом Европе“.

Обновиће се и укинута бродска линија између српске и румунске обале. Брод је деведесетих година прошлог века свакодневно ујутру одлазио из Великог Градишта у Нову Молдаву, а увече се враћао. Тада, додуше, Румуни још нису били у Европској унији, а нама нису биле потребне визе. „Некад су Румуни долазили код нас да раде, сад долазе да се одмарају, јер је смештај овде јевтинији“, веле мештани.

Међу рибарима

Један од хотела

– Одувек сам био страстан пецарош, и задовољан сам што живим управо овде, где се надмећу најпознатији спортски риболовци Европе. Покушавају да ухвате три огромна сома, од по два и по метра, које смо сонаром открили пре неку годину код Кисељева. Мислили смо да су то балвани на дну реке! И светски првак у лову на шарана Холанђанин Леон Хокендих долазио је да окуша срећу – прича Шуловић.

Испред нас у дрвеној барци необичан призор: постарија жена из све снаге весла, њен муж лешкари и у рукама нешто пребира. Зна да не сме да хвата рибу мрежом за видела, док се још пеца „на штап“, па је крије од Шулета, а овај га, као невешто, пита: „Илићу, јеси ли ти то нешто уловио?“. „У мом чамцу увек има рибе!“, лукаво одвраћа Властимир Илић, показујући на супругу Мирјану.

Са обале допире дим. Гости „Мефеста“, међународног фестивала туристичког, еколошког, спортског и кулинарског филма који се ту традиционално одржава у септембру, распалили ватру под котлићима, припремају се да освоје награду за најбољу рибљу чорбу, док их надгледа Вера Стокић, директорка Туристичке организације Велико Градиште.

Мирис рибе и зачинских трава привукао је, најзад, и оне најупорније купаче које ни залазеће сунце није успело да истера из језера. Нама је већи ужитак био да непомичну, глатку површину, налик тамном течном сребру, посматрамо са даљине, чекајући да се огласи градиштански дрекавац. Онај који, можда, ипак постоји.

Александра Мијалковић

Витовничка област је крај између средњег тока реке Млаве и Пека. Пружа се од западаних огранак Хомољских планина на југоистоку па до стишке равнице на северозападу. Кроз њу целом дужином тече река Витовница по којој је област и добила име. Налази се у североисточној Србији и део је јужног Браничева.То је брдовит и до скоро тешко проходни крај. Река Витовница извире на западним границама Хомољских планина. Паралелно тече са реком Млавом и у њу се после 48. км тока улива код села Батуше. Она је десно и уједно највећа Млавина притока. У сливу реке сместило се око 13 села. У горњем току реке су подхомољска села: Витовница, Мелница, Кладурово и Рановац.У средњем току су: Дубочка, Манастирица, Аљудово, Кобиље и Старчево, а у доњем току току су села: Кула, Црљенац, Калиште и Батуша. Села у горњем току и средњем току насељена су влашким становништвом,а док у селима Кула, Црљенац, Калиште и Батуша живе Срби.

Река Витовница извире на западним огранцима Хомољских планина,испод виса Стубеј (940) и Врањ (884). Изворни део чине 5 мањих извора на надморској висини од 600 метара. Код Пајкиног извора потоци се спајају, чинећи реку Витовницу. Река Витовница тече правцем југоисток-северозапад и после 48 км тока улива се у Млаву код села Батуше. Подаци о реци Витовници веома су прецизни. Њу помињу путописци XIX века пролазећи Србијом.

 ИМЕ РЕКЕ

У време краља Милутина у брдима око реке се вадила гвоздена руда. На реци су се налазили бројни витлови за млевење руде, по којима је река добила име. Једном поплаве однесу витлове, подаве рударе, и рудници запусте. Краљ Милутин због тога изради на том месту истоимени манастир Вителницу, који касније промени име и назива се Витовница.

Манастир Витовница

Манастир Витовница  лоциран је на једном узвишеном платоу на десној обали реке Витовнице при њеном излазу из клисуре зване Скоп, а између два висока брда - Фаца (источно) и Урлаја (јужно) и највишег врха Суморовац. На који метар од олтара диже се једна окомита стена која надвишује манастир и спречава да га сунце задуго изјутра огреје. На тој стени, која по Јоакиму Вујићу: "манастиру за обграду служи", много је порушених зидина и, кажу, порушених капелица. На врху се налази једна мала пећина, "људска је рука није нимало дотеривала ни украсила", а у њој су се по предању подвизавали монаси.

Манастир Брадача

Манастир Брадача се налази у атару села Куле испод брда Бубањ, изнад кога се протеже потес звани Пољана где се 1915. године одиграла битка српске и аустријске војске. Кости изгинулих немачких војника положених у костурницу, Немци су после Првог светског рата пренели у Немачку. Српска костурница није постојала, јер су изгинули Срби били махом из околних села, па су их породице сахрањивале у своја гробља. На ову битку још увек указује топоним Топовњача изнад докторовог винограда. Манастирски комплекс није најсрећније лоциран, јер се налази на путу бујицама које се у пролеће и у кишним периодима сливају са брда на северној страни ка кањону Брадачког потока (Витовничке притоке), са јужне стране. Јоаким Вујић каже да манастир лежи: "у једној великој долини измежду страшни, шумни планина".

Манастир Рукумија

Испод Сопота "у шуми, на једном оцедном месту" на левој обали реке Млаве, налази се средњевековни манастир Рукумија, који народна традиција приписује кнезу Лазару и везује за култ сестре Јелице. Овој групи манастира везаних за овај култ припадају и цркве Сестрољин, Заова и Брадача. На основу народне песме неисторијског циклуса "Бог ником дужан не остаје", наивна народна етимологија доводи име манастира у везу са рукама сестре Јелице коју су браћа Павле и Радул растргли коњима на оптужбу снаје Павловице. Историјска наука, пак, доводи име манастира у везу са грчком речи Герокомија што значи старачки дом, место где се смештају остарела лица који су социјални случајеви. Већи средњевековни манастири имали су у свом комплексу и одељења за смештај и лечење старих и изнемоглих лица. Новија манастирска традиција која говори о краљу Милутину као ктитору Рукумије, нема историјског основа. Средњевековни извори манастир не помињу, а нема га ни у попису браничевске области из 1476. године, у коме се помиње само село Рукомије са 22 куће као саставни део заједничког тимара Хасан-бега, Абдуселима и Абдурахмана, који заједно иду у војну, а од села имају приход од 2.098 аспри. Вероватно Рукумија тада није била манастир већ само парохијска црква. Историјска наука идентификује Рукумију са манастиром Врлиште или Варлиште из каснијих турских пописа, лоцираног између села Рукомије и Маковца. Оба ова села, кнез Лазар је својевремено поклонио Раваници. У време султана Мурата III у манастиру живи игуман без монашког братства, а годишња обавеза према султановој благајни износи 300 акчи. Не располажемо никаквим подацима о даљој историји манастира све до времена аустријске окупације.

Манастир Заова

Манастир Заова са храмом Светих архангела Михаила и Гаврила, потиче из времена Деспотовине. Традиција га везује за кнеза Лазара и култ сестре Јелице, познате из народне песме неисторијског циклуса "Бог ником дужан не остаје". Рушен од Турака, обновљен је 1825. године на средњовековним темељима, а осветио га је 1850. митрополит Петар. Иконостас и зидни живопис урадио је 1845-49. молер Живко Павловић из Пожаревца. Заштитни радови изведени су 1938. и 1997. године. Парохијски дом је из времена кнеза Милоша.

Народно предање, учвршћено кроз народну песму "Бог ником дужан не остаје’’ говори о трагичној смрти сестре Јелице, у чију невиност браћа нису поверовала. А легенда каже да су браћа Радул и Павле, презименом Радићи, властелини кнеза Лазара надалеко били познати по привржености и љубави према својој сестри Јелици. На ту њихову пажњу са завишћу и љубомором гледала је њена снаха, Павлова жена, која је у народу позната као "кучка Павловица’’. Да би одвојила браћу од сестре, из дана у дан чинила је разна зла дела приписујући их Јелици. Пошто браћа у почетку у то нису поверовала, она је убила коња свог мужа, затим сокола са којим је ишао у лов и на крају сопственог сина у колевци и све то приписала својој заови. Браћа су тада поверовала и казнила своју сестру на најсуровији начин. Везали су је коњима за репове и растргли на све четири стране! На сваком месту где је пао део њеног тела, појавили су се чудотворни извори (који и данас теку), а касније саграђене цркве. Народ им је дао пригодна имена: Рукумија, где је пала њена рука, Брадача, где је пао део главе, манастир Сестрољин подсећа на сестрине муке.