Заробљени рукавац велике реке
Недалеко од границе са Румунијом, код Великог Градишта, из Дунава се издваја рукавац који је са обе стране заграђен бранама. Питома обала овако насталог језера једно је од најлепших места у Србији
Романтика на два точка (Снимио Милан Јанковић)
Дрекавац, наравно, не постоји. Ни патуљци. Ни џиновски сом Бракус. Ни вампири. Па, ипак, међу хиљадама туриста који сваког лета опседају Сребрно језеро и питому обалу Дунава код Великог Градишта увек се нађе неколицина радозналаца спремних да, уз тањир густе рибље чорбе или чувеног пасуља градиштанца, од мештана чују „невероватну, али истиниту“ причу о овим митолошким бићима. Ни ми нисмо одолели.
Док се месечина расипала по чамцима усидреним у новој градској марини, а аласи тек кретали у ноћно рибарење, још једном су, овога пута само за двоје љубопитљивих новинара, оживеле легенде које су прошлог века узнемиравале, забављале, а понекад и љутиле овдашњу јавност.
Гојина ујдурма
– Дрекавац, ситно длакаво створење са дугачким кљуном и гласом који је мешавина дечијег јецања и вучијег завијања, чује се само ноћу, кад креће у потрагу за жртвама, да их задави у сну. Наводно, то је отелотворење некрштеног детета које се утопило у реци, па се после смрти свети живима. Ја га никад нисам ни чуо ни видео, мада неки тврде да јесу, па су чак доводили и телевизијске екипе да сниме место „сусрета“. На трагове патуљака сам можда и наишао али, пошто се они крију од нас „великих“, не могу у то да се закунем.
Е сад, кад је реч о Бракусу, којем је име наденуо мој пријатељ Миша Белегишанин, признајем: њега смо измислили. Пре неку годину у Сребрном језеру уловљен је највећи шаран на свету, забележен и у Гинисовој књизи рекорда, тежак 44 килограма, па су нагрнули спортски риболовци, а ми овде дођосмо на идеју да им „продамо“ причу о великом златном сому. Али, уз упозорење да ко њега угледа, до краја живота ће песак из очију вадити! – каже Ненад Михајловић Гоја из Центра за културу Великог Градишта, професор историје, заљубљеник у Дунав и, примећујемо, велико спадало.
Јасно нам је. Свако језеро које држи до себе повезано је са неком легендом или тајном, било да је реч о чудовишту које обитава у његовим дубинама, вили или мочварном духу. Тако је у Шкотској, Француској, Русији… па и овде, на североистоку Србије, на граници са Румунијом, од које нас дели само Дунав.
Митови и стварност
Илићев чамац: она весла, а он...
Гоја, наш водич кроз стварну и измишљену прошлост овог краја, предлаже да одемо до оближњег Кисиљева, одакле је и једини „званично признати“ вампир у свету, Петар Благојевић. Рођен је крајем 17. века, а умро 1725. у овом делу Србије, који је тада био под влашћу Аустрије, државе са веома уредном администрацијом. Тако се у царској архиви нашао (а сачуван је до данас) и извештај аустријског службеника о чудним збивањима у једном српском селу. Житељи којима је, наводно, у сну почео да се указује умрли Благојевић и сами су убрзо умирали од неке необјашњиве болести. Зато је, у присуству власти, отворен Благојевићев гроб, где је откривено сасвим очувано тело „неупокојеног“ сељака, са траговима свеже крви на уснама. Мештани су му, уз млако противљење званичника, пробили срце глоговим коцем, након чега су мистериозна умирања престала.
У такве празноверице је, међутим, чак и из забаве данас све теже поверовати у окружењу многобројних бучних кафића, ресторана, пансиона, хотела и луксузних, модерних вила које се протежу дуж Дунава и његовог „заробљеног“ изданка Сребрног језера, на потесу од тврђаве Рам па до Великог Градишта и ушћа реке Пек у Дунав. Где би се, наиме, сакрила мала и велика чудовишта кад се свуда наоколо простиру свеже подшишани травњаци, проређене, култивисане шуме и цвећем оплемењени паркови, баште украшене фонтанама, блиставо чисте шљунковите плаже и глатки бетонски насипи осветљени уличним лампама?
Истине ради, ми смо у једном тренутку заиста видели патуљке, али оне баштенске, испред пансиона „Тамарис“ фамилије Мијаиловић. Пробрано, брижљиво неговано биље, жбун поткресан тако да подсећа на мапу света, поточић, хлад под виновом лозом… Једнако задивљујуће изгледају и остала имања у Језерској улици, можда најпривлачнијој у Великом Градишту.
Велики планови
И само Сребрно језеро, у ствари 14 километара дугачак и 300 метара широк рукавац Дунава, затворен са обе стране бранама, више личи на призор из Швајцарске, него са Балкана. „Гастарбајтери“ су овде себи изградили простране, маштовите куће за одмор, стигли су и „викендаши“ из околних места и из Београда, удаљеног око 130 километара изврсним путем, и подигли насеље Калиновац. Да и не помињемо већ времешни, али обновљени хотел „Сребрно језеро“ са лепом плажом и многобројне смештајне и угоститељске објекте у насељу „Бели багрем“, где можете да се погостите тек уловљеним сомом, смуђем, шараном, амуром или бабушком.
У складу са све истанчанијим захтевима гостију, „рај за риболовце“ допуњен је новим спортским активностима као што су једрење и параглајдинг, а „ружа ветрова“ над овим локалитетом донела му је славу једног од најбољих у Европи за сурфовање на ветру и води.
Захваљујући пројекту „Silver lake resort“, вредном 50 милиона евра, око језера, на површини од око 320 хектара, у неколико наредних година поред већ отворених кафића нићи ће и луксузни апартмани и виле, тениски и голф терени, базени, рибњаци, одмаралиште са четири и хотел са пет звездица. Посао води „Silver Lake investment“, предузеће које је 2006. године основала „NCA Investment Group“.
Живослав Лазић, председник општине Велико Градиште, којој припада и Сребрно језеро, верује да ће овај пројекат „променити историју и географију“ целог краја тако што ће га учинити једним од најпривлачнијих туристичких одредишта у Србији (мада ће, примећујемо, тако бити изгубљен и последњи траг чедности природе), али подсећа да ту постоје и друге могућности за развој. Пре свега саобраћај Дунавом, „главном улицом Европе“.
Обновиће се и укинута бродска линија између српске и румунске обале. Брод је деведесетих година прошлог века свакодневно ујутру одлазио из Великог Градишта у Нову Молдаву, а увече се враћао. Тада, додуше, Румуни још нису били у Европској унији, а нама нису биле потребне визе. „Некад су Румуни долазили код нас да раде, сад долазе да се одмарају, јер је смештај овде јевтинији“, веле мештани.
Међу рибарима
Један од хотела
Златко Шуловић Шуле, шеф рибочуварске службе општине Велико Градиште и члан управног одбора Конзорцијума „Silver Lake воде“, каже да добро сарађује са румунским колегама. Штити реку и језеро од крадљиваца и загађивача. Основао је еколошко удружење да спасе и оживи језеро које је, у једном тренутку, због рибокрадица било готово сасвим замрло. Некада се бавио и политиком, сад је по цео дан на води, и не би то мењао ни за какву функцију у општини, каже док нам из чамца показује станишта сиве и беле чапље, малог корморана, црноглаве грмуше, патке звиждаре, дрозда, ронца… На обали га чека ауто од пода до крова пун пецарошке опреме.
– Одувек сам био страстан пецарош, и задовољан сам што живим управо овде, где се надмећу најпознатији спортски риболовци Европе. Покушавају да ухвате три огромна сома, од по два и по метра, које смо сонаром открили пре неку годину код Кисељева. Мислили смо да су то балвани на дну реке! И светски првак у лову на шарана Холанђанин Леон Хокендих долазио је да окуша срећу – прича Шуловић.
Испред нас у дрвеној барци необичан призор: постарија жена из све снаге весла, њен муж лешкари и у рукама нешто пребира. Зна да не сме да хвата рибу мрежом за видела, док се још пеца „на штап“, па је крије од Шулета, а овај га, као невешто, пита: „Илићу, јеси ли ти то нешто уловио?“. „У мом чамцу увек има рибе!“, лукаво одвраћа Властимир Илић, показујући на супругу Мирјану.
Са обале допире дим. Гости „Мефеста“, међународног фестивала туристичког, еколошког, спортског и кулинарског филма који се ту традиционално одржава у септембру, распалили ватру под котлићима, припремају се да освоје награду за најбољу рибљу чорбу, док их надгледа Вера Стокић, директорка Туристичке организације Велико Градиште.
Мирис рибе и зачинских трава привукао је, најзад, и оне најупорније купаче које ни залазеће сунце није успело да истера из језера. Нама је већи ужитак био да непомичну, глатку површину, налик тамном течном сребру, посматрамо са даљине, чекајући да се огласи градиштански дрекавац. Онај који, можда, ипак постоји.
Александра Мијалковић
Permalink | Komentara ( 1 ) | Pošalji komentar