�enske Pri�e

Летописи Нарније

Mon, 12 Jan 2009 11:08:00 +0100

Књига Лав, Вештица и орман преведена је на преко 30 језика и већ више од пола века очарава читаоце свих генерација.
Нарнија... Земља иза врата ормана, тајно место оковано вечном зимом... Чаробна земља која чека да буде ослобођена.
У професоровој тајанственој кући Луси је открила необичан орман. У први мах јој њена браћа и сестра не верују када им прича о свом излету у Нарнију. Али Едмунд, Питер и Сузан убрзо и сами пролазе кроз орман. У Нарнији ће пронаћи земљу заробљену злом клетвом Беле Вештице. Када упознају великог лава Аслана, схватају да су управо они одабрани да учествују у великој пустоловини и храбро се прикључују борби за ослобађање Нарније од опаке вештичје чини.

The Chronicles of Narnia

Бунда воденог пацова

Fri, 09 Jan 2009 09:33:00 +0100

Нутрија, глодар налик на великог пацова, може се пронаћи у Северној Америци, Азији и Европи, где је донета из своје постојбине – Јужне Америке, у којој и данас живи. Њено првобитно станиште било је у густом растињу мочвара, уз језера и реке, од Боливије и југа Бразила до Огњене земље. Одатле је пренета на друге континенте како би је, због крзна и укусног меса, гајили на фармама али је, без природних непријатеља, популација ових глодара брзо нарасла и отела се контроли, па су нутрије проглашене за штеточине.

Од својих рођака пацова разликује се по широким, жутонаранџастим секутићима, који, као и код осталих глодара, расту током целог живота. Очи и уши су јој ситне, а ноге кратке, са пет „прстију”, од којих су четири спојена пловном кожицом, што нутрији омогућава лакше сналажење у води. Под водом, без изроњавања да удахне ваздух, може да издржи и до десет минута.

Крзно ове животиње састоји се од два слоја – доњег, од густе и меке длаке, и горњег, заштитног, чије дуге длаке могу бити жућкастобраон или риђе боје. Мужјаци су крупнији од женки: могу бити тешки и до десет килограма, дугачки су око пола метра, док њихов реп може достићи дужину од скоро четрдесет центиметара.

Нутрија је најактивнија током ноћних часова. Тада једе, одржава чистоћу и плива, а време проводи на платформама које прави од водених биљака. Храни се искључиво храном биљног порекла: корењем, стабљикама, лишћем и кором водених биљака. Живи у јамама које сама ископа или напуштеним јазбинама других животиња. Тунели које копа под земљом и у близини река и језера могу бити и до 15 метара дугачки, а њихови ходници често оштећују корење биљака, земљане бране и обале канала за наводњавање, уз које се обично налазе.

Ови глодари најчешће живе у паровима, али има и оних који се окупљају у групе од петнаестак чланова. Сезона парења код њих не постоји: паре се током целе године, а интервал између парења зависи од климе и количине хране. Око осамнаест недеља после парења женка на свет обично донесе од три до шест младунаца. Нутрије се рађају отворених очију, прекривене крзном и тешке око двеста грама. Мајка их доји око два месеца, а њене брадавице налазе се високо са стране трупа, како би младунци могли да сисају и док је она у води. Већ са шест месеци младе нутрије способне су за парење, што је један од узрока брзог пораста њихове популације. Младунци имају велики број природних непријатеља, међу којима су најопасније барске корњаче, велике змије и птице грабљивице. Уколико успеју да избегну њихове нападе, могу да доживе око шест година, током којих ће и сами оставити бројно потомство.

Д. Д.

Љубав преко жице

Wed, 31 Dec 2008 15:43:00 +0100

Ако сте пронашли сродну душу, али она живи, чини вам се, на „крају света”, откривамо вам које су предности и мане љубави „на даљину”

Многи верују у изреку „далеко од очију, далеко од срца” па често избегавају да се нађу у таквој ситуацији. Али како љубав, што би рекли мудрији, не бира ни место ни време, а посебно не мари за изреке, овакве везе нису ретка појава.

Међутим, то се догоди, не слутећи, управо баш вама. И онда остаје једини закључак – ето, десило се! Особа која живи у другој држави или, чак, на другом континенту, постала је љубав вашег живота. Питате се да ли веза може да опстане и може ли та емоција да победи даљину која вас раздваја. Зависи од тога да ли сте спремни да рационално просудите о предностима, али и о манама таквог односа.

Предности

Код парова који су дуго у вези (или браку) страст, врло често, уступи место навици. Мала је могућност да се то деси у вези која се одржава путем телефона, СМС-а, писама и/или мејла. Разлог је, кажу психолози, једноставан: даљина одржава жарку жељу! Док иза завесе жељно вребате поштара и маштајући о следећем сусрету нестрпљиво ишчекујете да се телефон огласи (фиксни или мобилни), узаврела крв нема времена за стишавање. Радост поновног виђења увек је ту управо зато што су тренуци када сте заједно кратки, као у сновима. Овакве доживљаје немају парови који се свакодневно виђају.

Сваки састанак прилика је да се о партнеру сазна нешто ново. И увек постоји тема за разговор! Чини се да су, готово, неисцрпне.

За оне припаднице лепшег пола које воле потпуну слободу без стега и принуда, ово је прилика да, иако имају партнера, воде, рекло би се, девојачки живот. Не морају да се правдају када не преноће код своје куће. Али ваља знати да исто тако и он има право на момачки живот.

У оваквој вези свађе нису честа појава – из финансијских разлога. Импулси и кредит су превише скупи да би се на то трошили. Када дођу лоши дани, виђења, једноставно, нема. Не постоји ни прилика да се све поквари размирицом. Сваки тренутак је драгоцен и треба паметно да се искористи.

Мане

Психолози сматрају да удаљеност спречава људе да ваљано упознају вољену особу. Виде се само лепе особине што је типично за почетак везе, тим пре што је најчешће обострани утисак да сте увек – на почетку. Сакривене мане остају дуго изван сазнања партнера, како његове тако и ваше. Наравно да ово може да се посматра и као извесна предност, али, веома често се дешава да оне испливају на површину, и то на веома ружан и прилично болан начин.

Ако се оваква веза сувише дуго одржава, могуће је, објашњавају стручњаци, да особе стекну особину да се дубински не везују за партнера, па чак ни за неког следећег или следећу. Жена стиче статус вечите удаваче, а мушкарац постаје окорели нежења.

Иако понекад људи пожеле да буду сами, самоћа је, често, тешка и неподношљива. „Даљински” партнер никада није ту кад вам је баш потребан. Када вас обузме очај или депресија, све се даје за један телефонски позив и неколико умиљатих речи добро познатог гласа. Може ли хладни или мало топлији глас да замени загрљај и физичку присутност? Сасвим сигурно да не може, због чега се надамо да новогодишње празнике дочекујете заједно.

Ирена Јекић, Politika ONLINE

Шта Ви кажете?

Sun, 21 Dec 2008 07:15:00 +0100

Сезона крсних слава и(ли) крканлука

(Фото Д. Ћирков)

Откад је Србија закорачила у вишестраначје, Народна скупштина не заседа за Никољдан. „Традиција” не само да није прекинута, него је ове године, изгледа, попримила обрисе Сремчеве приповетке „Ивкова слава”. Четири посланика владајуће коалиције, правдајући се „здравственим проблемима”, отказали су јучерашњу седницу парламента и тиме се поново поиграли нервима грађана који не очекују само да се продужи важност старих пасоша, већ и да коначно почне расправа о буџету за 2009. годину.

Стављена у непријатну ситуацију председница парламента Славица Ђукић-Дејановић није имала куд него да народу поручи: „Да ли је то због здравствених разлога или због тога што је други дан Светог Николе, не могу поуздано да знам, али сам одлучила да откажем седницу, јер не могу да ризикујем с тим да ли ће бити кворума за усвајање закона”.

Ако су „здравствени проблеми” последица славског преједања и опијања онда народни посланици никад нису чули да се у тропару Светом Николају поје: „...Објави стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитељ уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, сиромаштвом богатства...”.

Склоност ка претераном разбацивању и крканлуку у сезони слава није новијег датума. Остало је забележено да је Свети Петар Цетињски почетком 19. века у Црној Гори привремено забранио крсне славе. На такву радикалну меру митрополит црногорски се одлучио јер су домаћини почели да се задужују да би припремили богату трпезу због чега су породице потом месецима живеле у немаштини.

Крсна слава, као прослава светитеља заштитника породице, у транзиционој Србији је почела да се све више профанише и претвара у обичну гозбу. Икона, кандило, колач и кољиво у многим домовима служе само као нужан декор. На прсте се могу избројати домаћице које месе славски колач са светом водицом. А и зашто би када се може наручити у супермаркету или пекари. Ситне славске колаче током целе године има готово свака посластичарница. За прасетину су задужене печењаре, а није ни мали број рибарница које не само да чисте већ и пеку рибу.

Истинска вредност обележавања крсне славе, као продужено литургијско славље, јесте у молитвеном исказивању захвалности према Богу и светитељу, чувару породице. Духовна трпеза би требало да има предност над благоутробијем. Слава, како објашњава ђакон Ненад Илић, окупља све чланове породице и њихове пријатеље, али и све упокојене чланове рода јер су сви заједно Црква, Христово тело на земљи.

Осим породица, традиционално и многи еснафи имају славе, тако лекари прослављају Свете враче Козму и Дамјана, ваздухопловци Светог Илију, виноградари Светог Трифуна... И већина српских партија има своје небеске заштитнике, ДС и ДСС славе Ђурђевдан, СРС Света Три јерарха а напредњаци су се одлучили за најпопуларнију светитељку међу Србима Свету Петку.

Иако још беспоговорно није усвојена теорија како су Срби једини међу православним хришћанима започели са слављењем крсног имена, зна се да је обред славе на литургијској основи у праксу увео утемељивач српске цркве свети Сава, а данашњу форму црквеног обреда уобличио је митрополит београдски Михаило (Јовановић) 1862. године.

Миленко Пешић

[објављено: 21/12/2008]

Риба на СВОЈ начин

Mon, 08 Dec 2008 09:52:00 +0100

Не мора ни то да буде увек "просто" !

Једног већег шарана (очишћеног у рибарници дакако) посолити и уваљати у пројино брашно, па пропржити са обе стране да порумени. Сместити га у "комотну" посуду за печење и по њему набацати прстохват бибера, пар листова ловора и колутове, може и зеленог, лимуна.

1/2 килограма лука пропржити на уљу да постане стакласт. Додати му кашичицу алеве паприке и по 150 грама од сувих шљива, дуња, 100 грама накиселих јабука и један корен целера, насецканих на коцкице. Додати још насецканог листа од першуна, чен белог лука, деци белог вина и чашу пасираног парадајза. Када је прокувано прелити преко шарана и пећи на температури од 220 степени око 40 минута.

Послужити уз било који прилог од кромпира или пиринча. А неће му шкодити ни који лист зелене салате. Пријатно!

ПС. варијације на сваку тему су могуће, па и на ову. Идеја "скинута" са http://www.coolinarika.com/

А ако више волите морску рибу... док у рерни мирише, уживајте у сјајним фотографијама овог човека - Imapix....... Gaëtan

Некад Песма

Thu, 04 Dec 2008 12:40:00 +0100

Садила мома лојзе

Садила мома
крај воду лојзе,
ах, лојзе, лојзе,
с'с бело гројзе.

Кад га је садила,
она га клела:
"Ах, лојзе, лојзе,
немало гројзе!

Зашто те садим,
зашто те градим,
када си немам
нигде никога?"

♫ Зора Дремпетић

Ових дана РТС 2 свакодневно приказује архивске снимке својих емисија. Једна од њих је била музичка, с почетака телевизијског емитовања, и у њој сам чула песму чији текст отприлике иде овако:

Синоћ пођо Радо,
синоћ пођо бела Радо
ал те не украдо.

Не гази лојзе, не бери гројзе
не прави лада око винограда.

Везах коња Радо,
везах коња бела Радо
за јелову грану.

Не гази лојзе
не бери гројзе
не прави лада око винограда.

Кад ујутру Радо,
кад ујутру бела Радо
мог коњића нема.

Не гази лојзе
не бери гројзе
не прави лада око винограда.

Нисам препознала извођача,
ни девојке које су га певајући пратиле кроз виноград,
па ако неко зна о коме је реч, нека каже!

Деспотовац и Бељаница

Tue, 18 Nov 2008 09:24:00 +0100

Град Деспотовац налази се између деспотовачког басена и обронака Бељанице и планине Кучај, у крају који је богат шумом и водама, и представља центар Горње Ресаве. Град броји око 4.5 хиљаде становника, а интересантан је због свог живописног окружења у коме се, између осталог, налази манастир - тврђава Манасија, затим Ресавска пећина, као и планина Бељаница са својим фантастичним призорима и природним богатством.

Планина Бељаница налази се у источној Србији, североистично од Јагодине и западно од Бора. Њен највиши врх висине је 1336 метара. Интересантна је зато што обухвата горњи део слива Ресаве, са гомилом долина, клисура, кањона, водопада и мањих језера. Овај крај такође је изузетно богат пећинама, од којих је чак 107 истражено. Најпознатија је свакако Ресавска, која је обрађена у оквиру овог сајта као посебна дестинација.

Водопад на Великом Врелу, у подножју Соколице, врха Бељанице, налази се на 400 метара надморске висине, и састоји се од три водопада: Горњег, Средњег и Доњег, укупне висине око 6 метара. На дну малог амфитеатра налази се језеро. У близини је и чувени Бук водопад, који се сматра највишим водопадом у Србији, у чијем подножју је дубоки вир Зеленик.

Између планина Бељанице и Кучаја налазе се и два дубока кањона: Склоп, и Глопска долина, који пружају заиста невероватне призоре.

Велики Бук

Сребрно језеро

Mon, 29 Sep 2008 10:40:00 +0200

Заробљени рукавац велике реке

Недалеко од границе са Румунијом, код Великог Градишта, из Дунава се издваја рукавац који је са обе стране заграђен бранама. Питома обала овако насталог језера једно је од најлепших места у Србији

Романтика на два точка (Снимио Милан Јанковић)

Дрекавац, наравно, не постоји. Ни патуљци. Ни џиновски сом Бракус. Ни вампири. Па, ипак, међу хиљадама туриста који сваког лета опседају Сребрно језеро и питому обалу Дунава код Великог Градишта увек се нађе неколицина радозналаца спремних да, уз тањир густе рибље чорбе или чувеног пасуља градиштанца, од мештана чују „невероватну, али истиниту“ причу о овим митолошким бићима. Ни ми нисмо одолели.

Док се месечина расипала по чамцима усидреним у новој градској марини, а аласи тек кретали у ноћно рибарење, још једном су, овога пута само за двоје љубопитљивих новинара, оживеле легенде које су прошлог века узнемиравале, забављале, а понекад и љутиле овдашњу јавност.

Гојина ујдурма

– Дрекавац, ситно длакаво створење са дугачким кљуном и гласом који је мешавина дечијег јецања и вучијег завијања, чује се само ноћу, кад креће у потрагу за жртвама, да их задави у сну. Наводно, то је отелотворење некрштеног детета које се утопило у реци, па се после смрти свети живима. Ја га никад нисам ни чуо ни видео, мада неки тврде да јесу, па су чак доводили и телевизијске екипе да сниме место „сусрета“. На трагове патуљака сам можда и наишао али, пошто се они крију од нас „великих“, не могу у то да се закунем.

Е сад, кад је реч о Бракусу, којем је име наденуо мој пријатељ Миша Белегишанин, признајем: њега смо измислили. Пре неку годину у Сребрном језеру уловљен је највећи шаран на свету, забележен и у Гинисовој књизи рекорда, тежак 44 килограма, па су нагрнули спортски риболовци, а ми овде дођосмо на идеју да им „продамо“ причу о великом златном сому. Али, уз упозорење да ко њега угледа, до краја живота ће песак из очију вадити! – каже Ненад Михајловић Гоја из Центра за културу Великог Градишта, професор историје, заљубљеник у Дунав и, примећујемо, велико спадало.

Јасно нам је. Свако језеро које држи до себе повезано је са неком легендом или тајном, било да је реч о чудовишту које обитава у његовим дубинама, вили или мочварном духу. Тако је у Шкотској, Француској, Русији… па и овде, на североистоку Србије, на граници са Румунијом, од које нас дели само Дунав.

Митови и стварност

Илићев чамац: она весла, а он...

Гоја, наш водич кроз стварну и измишљену прошлост овог краја, предлаже да одемо до оближњег Кисиљева, одакле је и једини „званично признати“ вампир у свету, Петар Благојевић. Рођен је крајем 17. века, а умро 1725. у овом делу Србије, који је тада био под влашћу Аустрије, државе са веома уредном администрацијом. Тако се у царској архиви нашао (а сачуван је до данас) и извештај аустријског службеника о чудним збивањима у једном српском селу. Житељи којима је, наводно, у сну почео да се указује умрли Благојевић и сами су убрзо умирали од неке необјашњиве болести. Зато је, у присуству власти, отворен Благојевићев гроб, где је откривено сасвим очувано тело „неупокојеног“ сељака, са траговима свеже крви на уснама. Мештани су му, уз млако противљење званичника, пробили срце глоговим коцем, након чега су мистериозна умирања престала.

У такве празноверице је, међутим, чак и из забаве данас све теже поверовати у окружењу многобројних бучних кафића, ресторана, пансиона, хотела и луксузних, модерних вила које се протежу дуж Дунава и његовог „заробљеног“ изданка Сребрног језера, на потесу од тврђаве Рам па до Великог Градишта и ушћа реке Пек у Дунав. Где би се, наиме, сакрила мала и велика чудовишта кад се свуда наоколо простиру свеже подшишани травњаци, проређене, култивисане шуме и цвећем оплемењени паркови, баште украшене фонтанама, блиставо чисте шљунковите плаже и глатки бетонски насипи осветљени уличним лампама?

Истине ради, ми смо у једном тренутку заиста видели патуљке, али оне баштенске, испред пансиона „Тамарис“ фамилије Мијаиловић. Пробрано, брижљиво неговано биље, жбун поткресан тако да подсећа на мапу света, поточић, хлад под виновом лозом… Једнако задивљујуће изгледају и остала имања у Језерској улици, можда најпривлачнијој у Великом Градишту.

Велики планови

И само Сребрно језеро, у ствари 14 километара дугачак и 300 метара широк рукавац Дунава, затворен са обе стране бранама, више личи на призор из Швајцарске, него са Балкана. „Гастарбајтери“ су овде себи изградили простране, маштовите куће за одмор, стигли су и „викендаши“ из околних места и из Београда, удаљеног око 130 километара изврсним путем, и подигли насеље Калиновац. Да и не помињемо већ времешни, али обновљени хотел „Сребрно језеро“ са лепом плажом и многобројне смештајне и угоститељске објекте у насељу „Бели багрем“, где можете да се погостите тек уловљеним сомом, смуђем, шараном, амуром или бабушком.

У складу са све истанчанијим захтевима гостију, „рај за риболовце“ допуњен је новим спортским активностима као што су једрење и параглајдинг, а „ружа ветрова“ над овим локалитетом донела му је славу једног од најбољих у Европи за сурфовање на ветру и води.

Захваљујући пројекту „Silver lake resort“, вредном 50 милиона евра, око језера, на површини од око 320 хектара, у неколико наредних година поред већ отворених кафића нићи ће и луксузни апартмани и виле, тениски и голф терени, базени, рибњаци, одмаралиште са четири и хотел са пет звездица. Посао води „Silver Lake investment“, предузеће које је 2006. године основала „NCA Investment Group“.

Живослав Лазић, председник општине Велико Градиште, којој припада и Сребрно језеро, верује да ће овај пројекат „променити историју и географију“ целог краја тако што ће га учинити једним од најпривлачнијих туристичких одредишта у Србији (мада ће, примећујемо, тако бити изгубљен и последњи траг чедности природе), али подсећа да ту постоје и друге могућности за развој. Пре свега саобраћај Дунавом, „главном улицом Европе“.

Обновиће се и укинута бродска линија између српске и румунске обале. Брод је деведесетих година прошлог века свакодневно ујутру одлазио из Великог Градишта у Нову Молдаву, а увече се враћао. Тада, додуше, Румуни још нису били у Европској унији, а нама нису биле потребне визе. „Некад су Румуни долазили код нас да раде, сад долазе да се одмарају, јер је смештај овде јевтинији“, веле мештани.

Међу рибарима

Један од хотела

Златко Шуловић Шуле, шеф рибочуварске службе општине Велико Градиште и члан управног одбора Конзорцијума „Silver Lake воде“, каже да добро сарађује са румунским колегама. Штити реку и језеро од крадљиваца и загађивача. Основао је еколошко удружење да спасе и оживи језеро које је, у једном тренутку, због рибокрадица било готово сасвим замрло. Некада се бавио и политиком, сад је по цео дан на води, и не би то мењао ни за какву функцију у општини, каже док нам из чамца показује станишта сиве и беле чапље, малог корморана, црноглаве грмуше, патке звиждаре, дрозда, ронца… На обали га чека ауто од пода до крова пун пецарошке опреме.

– Одувек сам био страстан пецарош, и задовољан сам што живим управо овде, где се надмећу најпознатији спортски риболовци Европе. Покушавају да ухвате три огромна сома, од по два и по метра, које смо сонаром открили пре неку годину код Кисељева. Мислили смо да су то балвани на дну реке! И светски првак у лову на шарана Холанђанин Леон Хокендих долазио је да окуша срећу – прича Шуловић.

Испред нас у дрвеној барци необичан призор: постарија жена из све снаге весла, њен муж лешкари и у рукама нешто пребира. Зна да не сме да хвата рибу мрежом за видела, док се још пеца „на штап“, па је крије од Шулета, а овај га, као невешто, пита: „Илићу, јеси ли ти то нешто уловио?“. „У мом чамцу увек има рибе!“, лукаво одвраћа Властимир Илић, показујући на супругу Мирјану.

Са обале допире дим. Гости „Мефеста“, међународног фестивала туристичког, еколошког, спортског и кулинарског филма који се ту традиционално одржава у септембру, распалили ватру под котлићима, припремају се да освоје награду за најбољу рибљу чорбу, док их надгледа Вера Стокић, директорка Туристичке организације Велико Градиште.

Мирис рибе и зачинских трава привукао је, најзад, и оне најупорније купаче које ни залазеће сунце није успело да истера из језера. Нама је већи ужитак био да непомичну, глатку површину, налик тамном течном сребру, посматрамо са даљине, чекајући да се огласи градиштански дрекавац. Онај који, можда, ипак постоји.

Александра Мијалковић

Mo�e i ovako..

Fri, 11 Jul 2008 09:26:00 +0200

Mandi�i - Porodica Bistrih potoka �ive sa prirodom na Rudniku, imaju pozorište, slikaju, pišu ...

Vibilia - Politika 21118

Ku�a Mandi�a, delu javnosti poznata kao Porodica Bistrih Potoka (pomalo indijanski a i deca su nazvana neobi�nim imenima Ista, Aja i Sun), kao da pripadaju nekom drugom plemenu, a ne srpskom. U njihovom domašaju koji se prostire i van poseda od dva hektara, na šumadijskoj planini Rudniku, opština Gornji Milanovac, nema nijednog otpatka.

U Porodici Bistrih Potoka �ija je glava Bo�idar Boško Mandi� (objavio 13 knjiga i imao 10 samostalnih izlo�bi, a porodi�na predstava "Teatar u teatru" igra se u Narodnom pozorištu) poštuje se re� glavnog doma�ina. On je pisac i ratar, slikar i drvodelac, tvorac teatra i kuvar, mislilac i fudbaler, otac troje zdrave, lepe i odrasle dece... Ne jede se meso. Ne pije se alkohol (izuzev ako je slavlje) ne puši se duvan, ni marihuana, niti se koristi bilo koja druga vrsta droge, ako ne ra�unamo kafu koja se troši umereno. Svaki gost ima odredjeno zadu�enje i ako je voljan mo�e da ga obavi. Tako i prijatelji postaju porodica. Kada dodju, donesu malo "kolonijalne" robe.

Osnovna na�ela porodice Mandi� su: povratak zemlji, otvorenost doma, siromaštvo ("sve sto imamo �elimo da podelimo, sve što nam treba nekako �emo dobiti"), umetnost i vegetarijanstvo. Na duhovnoj lestvici vrednuju se: iskrenost, hrabrost, skromnost, istina, ljubav, dobro, mir, rad i sre�a. "Šumska filozofija zasnovana je na izvornosti. U našem pozorištu ’Šumes’ ne glumimo nego ispoljavamo svoja unutrašnja ose�anja...".

U skromnim drvenim kucicama nema suvišnog nameštaja niti relikvija bilo koje vrste. Puno knjiga. Porodica nikad nije, niti �e pripadati nekoj sekti, kako �aršija ponekad nagovesti. Nema idola, bunar je idol, misao je idol, voda, drvo, plod. Ovde dolaze mnogi "obi�ni" i "vidjeni" ljudi, umetnici uglavnom, borave dan-dva, nekoliko, rade spremaju hranu, seku drva, recituju, igraju pozorišnu predstavu ili gledaju i disu rudni�ki vazduh. Navra�ali su ili još navracaju: Enriko Josif, Vladeta Jeroti�, Ljubivoje Ršumovi�, Jovan �irilov, Ru�ica Soki�, Rada Djuricin, �elimir �ilnik...

Svakog 27. novembra Porodica Bistrih Potoka odaje priznanje pojedincu za doprinos ocuvanju prirode. Nagrada se sastoji od - plakete na dasci, litra izvorske vode, kilograma crnog (Boškovog) hleba i deset dinara. Dosadašnji dobitnici su: Petar Lalovi� (re�iser), Gordana Brun (ekolog, novinar), Ljuba Vujisi� (Radio Beograd), Ru�ica Soki� (dramska umetnica), Dragan Jovanovi� (NIN), Vukašin Pavlovi� (Fakultet politickih nauka), Zagorka Stojanovi� (tapiserista), Ljubivoje Ršumovi� (pesnik), Biljana Milji�-Popovi� (RTS). Ko �e dobiti znamenje ovog novembra?

Otkud pozorište u šumi? "Oko 800 ljudi nas obidje godišnje. Ove godine bili su gosti BITEF-a kod nas. Imali smo predstavu ’Re�’ na travi u dvorištu. Podr�avaju nas Ministarstvo za kulturu i Gradski sekretarijat za kulturu Beograda, dok nadle�ni u opštini Gornji Milanovac, kojoj pripadamo, ne pokazuju znake interesovanja za našu umetnost, ali se nadamo da �emo i tu biti prihva�eni, jer �e uskoro nas kulturno-ekološki centar dobiti evropske dimenzije..".







	U�ivala u gostoprimstvu i fotkala @drvo, a ako �elite da posetite ovo jedinstveno mesto u Srbiji pozovite 032/720-566 ili pošaljite E-mail: togm@ptt.yu.

"Voleo bih da zadr�im svoj rad na zemlji, da nikad ne napustim zemlju. Voleo bih da pišem još više, da moj dom bude još otvoreniji za ljude. Naravno, u tome mi puno poma�e priroda, koja me inspiriše, koja me stalno obnavlja, koja mi daje energiju. Voleo bih da jedno drugo ne napuštamo. Jer, tamo gde nema �oveka, tamo se ra�a d�ungla, a tamo gde nema prirode – neuroza.”

(B. Mandi�, iz intervjua za �asopis �ovek i univerzum)

Totalno druk�iji.......

Sat, 05 Jul 2008 21:16:00 +0200