Витовничка област је крај између средњег тока реке Млаве и Пека. Пружа се од западаних огранак Хомољских планина на југоистоку па до стишке равнице на северозападу. Кроз њу целом дужином тече река Витовница по којој је област и добила име. Налази се у североисточној Србији и део је јужног Браничева.То је брдовит и до скоро тешко проходни крај. Река Витовница извире на западним границама Хомољских планина. Паралелно тече са реком Млавом и у њу се после 48. км тока улива код села Батуше. Она је десно и уједно највећа Млавина притока. У сливу реке сместило се око 13 села. У горњем току реке су подхомољска села: Витовница, Мелница, Кладурово и Рановац.У средњем току су: Дубочка, Манастирица, Аљудово, Кобиље и Старчево, а у доњем току току су села: Кула, Црљенац, Калиште и Батуша. Села у горњем току и средњем току насељена су влашким становништвом,а док у селима Кула, Црљенац, Калиште и Батуша живе Срби.

Река Витовница извире на западним огранцима Хомољских планина,испод виса Стубеј (940) и Врањ (884). Изворни део чине 5 мањих извора на надморској висини од 600 метара. Код Пајкиног извора потоци се спајају, чинећи реку Витовницу. Река Витовница тече правцем југоисток-северозапад и после 48 км тока улива се у Млаву код села Батуше. Подаци о реци Витовници веома су прецизни. Њу помињу путописци XIX века пролазећи Србијом.

 ИМЕ РЕКЕ

У време краља Милутина у брдима око реке се вадила гвоздена руда. На реци су се налазили бројни витлови за млевење руде, по којима је река добила име. Једном поплаве однесу витлове, подаве рударе, и рудници запусте. Краљ Милутин због тога изради на том месту истоимени манастир Вителницу, који касније промени име и назива се Витовница.

Манастир Витовница

Манастир Витовница  лоциран је на једном узвишеном платоу на десној обали реке Витовнице при њеном излазу из клисуре зване Скоп, а између два висока брда - Фаца (источно) и Урлаја (јужно) и највишег врха Суморовац. На који метар од олтара диже се једна окомита стена која надвишује манастир и спречава да га сунце задуго изјутра огреје. На тој стени, која по Јоакиму Вујићу: "манастиру за обграду служи", много је порушених зидина и, кажу, порушених капелица. На врху се налази једна мала пећина, "људска је рука није нимало дотеривала ни украсила", а у њој су се по предању подвизавали монаси.

Манастир Брадача

Манастир Брадача се налази у атару села Куле испод брда Бубањ, изнад кога се протеже потес звани Пољана где се 1915. године одиграла битка српске и аустријске војске. Кости изгинулих немачких војника положених у костурницу, Немци су после Првог светског рата пренели у Немачку. Српска костурница није постојала, јер су изгинули Срби били махом из околних села, па су их породице сахрањивале у своја гробља. На ову битку још увек указује топоним Топовњача изнад докторовог винограда. Манастирски комплекс није најсрећније лоциран, јер се налази на путу бујицама које се у пролеће и у кишним периодима сливају са брда на северној страни ка кањону Брадачког потока (Витовничке притоке), са јужне стране. Јоаким Вујић каже да манастир лежи: "у једној великој долини измежду страшни, шумни планина".

Манастир Рукумија

Испод Сопота "у шуми, на једном оцедном месту" на левој обали реке Млаве, налази се средњевековни манастир Рукумија, који народна традиција приписује кнезу Лазару и везује за култ сестре Јелице. Овој групи манастира везаних за овај култ припадају и цркве Сестрољин, Заова и Брадача. На основу народне песме неисторијског циклуса "Бог ником дужан не остаје", наивна народна етимологија доводи име манастира у везу са рукама сестре Јелице коју су браћа Павле и Радул растргли коњима на оптужбу снаје Павловице. Историјска наука, пак, доводи име манастира у везу са грчком речи Герокомија што значи старачки дом, место где се смештају остарела лица који су социјални случајеви. Већи средњевековни манастири имали су у свом комплексу и одељења за смештај и лечење старих и изнемоглих лица. Новија манастирска традиција која говори о краљу Милутину као ктитору Рукумије, нема историјског основа. Средњевековни извори манастир не помињу, а нема га ни у попису браничевске области из 1476. године, у коме се помиње само село Рукомије са 22 куће као саставни део заједничког тимара Хасан-бега, Абдуселима и Абдурахмана, који заједно иду у војну, а од села имају приход од 2.098 аспри. Вероватно Рукумија тада није била манастир већ само парохијска црква. Историјска наука идентификује Рукумију са манастиром Врлиште или Варлиште из каснијих турских пописа, лоцираног између села Рукомије и Маковца. Оба ова села, кнез Лазар је својевремено поклонио Раваници. У време султана Мурата III у манастиру живи игуман без монашког братства, а годишња обавеза према султановој благајни износи 300 акчи. Не располажемо никаквим подацима о даљој историји манастира све до времена аустријске окупације.

Манастир Заова

Манастир Заова са храмом Светих архангела Михаила и Гаврила, потиче из времена Деспотовине. Традиција га везује за кнеза Лазара и култ сестре Јелице, познате из народне песме неисторијског циклуса "Бог ником дужан не остаје". Рушен од Турака, обновљен је 1825. године на средњовековним темељима, а осветио га је 1850. митрополит Петар. Иконостас и зидни живопис урадио је 1845-49. молер Живко Павловић из Пожаревца. Заштитни радови изведени су 1938. и 1997. године. Парохијски дом је из времена кнеза Милоша.

Народно предање, учвршћено кроз народну песму "Бог ником дужан не остаје’’ говори о трагичној смрти сестре Јелице, у чију невиност браћа нису поверовала. А легенда каже да су браћа Радул и Павле, презименом Радићи, властелини кнеза Лазара надалеко били познати по привржености и љубави према својој сестри Јелици. На ту њихову пажњу са завишћу и љубомором гледала је њена снаха, Павлова жена, која је у народу позната као "кучка Павловица’’. Да би одвојила браћу од сестре, из дана у дан чинила је разна зла дела приписујући их Јелици. Пошто браћа у почетку у то нису поверовала, она је убила коња свог мужа, затим сокола са којим је ишао у лов и на крају сопственог сина у колевци и све то приписала својој заови. Браћа су тада поверовала и казнила своју сестру на најсуровији начин. Везали су је коњима за репове и растргли на све четири стране! На сваком месту где је пао део њеног тела, појавили су се чудотворни извори (који и данас теку), а касније саграђене цркве. Народ им је дао пригодна имена: Рукумија, где је пала њена рука, Брадача, где је пао део главе, манастир Сестрољин подсећа на сестрине муке.

Jednom odlučiš da želiš porodicu. Ima različitih porodica, ali svaka počinje od muškarca i žene. S potpisanim ili nepotpisanim ugovorom, postoji inicijalna ljubav koja vas sobom veže. Postoje crtice po kojima se vladate. I onda, vremenom, desi se. Zamori se neki zamajac. Onda na scenu stupa zajedništvo. Koliko je jednoj osobi potrebno da prevlada iskušenja? Koliko je i šta potrebno da porodica sačuva svoje utvrde? Samo malo, samo jedno, odluka. Tako je malo odlučnih ljudi, a tako mnogo izazova. Jednom kada svoje oči prepoznaš u očima drugog zastaćeš. Ogledaćete se jedno u drugom bistro. Oko tog izvora izgrađivaćete jedan poseban svet. Činićete jedno drugom radosti, milosti i iznenađenja. I svaki dan biće kao prvi. Osim ako u jednoj od osoba, ponekad u obe, ne prevlada neostvarena potreba za dokazivanjem u sferi rodog (muškog ili ženskog)  identiteta, koja u trenu zamuti vodu izvora sa koga porodica pije. Ljubav će sa tim imati tako malo dodirnih tačaka. Nekome će to biti novi partner, nekome novi posao, hobi, glad, ili neutažena strast za osećanjem ispunjenosti i celovitosti. Dakle, pre nego što utvrdite granice sopstvene važnosti, ne upuštajte se u avanturu usmeravanja tuđih života. Izlazak iz porodične ravnoteže je bolan. Zna da ubije.

Elem, za Portugaliju sam prvi put čula kada sam imala 7,8 godina. Tada je moj tata išao u Lisabon na duži službeni put. Činilo mi se da je čitavu večnost tamo ostao. Sve troje nas je zagrlio kad se vratio. Sećam se da smo Uroš i ja dugo otvarali kese sa poklonima i igrali se na podu, dok su tata i mama tiho razgovarali. Nas nije nimalo zanimalo o čemu pričaju, ali i posle mnogo godina pamtim poneku reč iz tog razgovora.

Vremenom sam, slažući svoje kockice, sklopila mozaik iz reči kojih sam se sećala. Pričao je o restoranu sa pogledom na pučinu Atlantskog okeana, o zalasku sunca, svetioniku koji je, osvetljen mesečinom, treperavo davao signale brodovima, o dobrom vinu koje je pio sa prijateljem čiji nadimak počinje slovom Ž  i jednoj odluci koja je te noći doneta…

Onda je usred priče odnekud izvukao keramičku figuricu petla, koja je mogla da stane u moju šaku. Pouzdano znam da petao nije bio veći od dečije šake, ali vratiću se posle na to. U osnovi, to je bio crn petao. Kresta mu je bila raskošna, crvena, a perje prošarano svim mogućim bojama. Kljun je bio kao pravi, a oči kao da su stvarno mogle da vide. Rep mu je takođe bio obojen divnim jakim bojama, a postolje, na kome je cela figurica stajala, bilo je crveno kao njegova kresta.

Tata je ustao i stavio petla na policu sa knjigama. Ne znam šta je tačno rekao i kojim je rečima to objasnio, ali se sećam da sam tog trenutka shvatila da je taj petao iz nekog razloga veoma, veoma važan. A bio je prelep. Divila sam se šarenilu boja i obliku koji je tako verno predstavljao pticu. Nisam mogla da odvojim pogled od njega.

Taj petao dugo je privlačio moju pažnju. Tata je rekao Urošu i meni da to nije igračka i da ne smemo da ga diramo jer može da se razbije. Zato sam često stajala ispred police i posmatrala petla, potpuno fascinirana. Strašno sam želela da mi bar na trenutak dozvole da se igram sa njim. Uopšte ne znam zašto nikad to nisam pitala tatu. Ali jednog dana, učinila sam to bez dozvole. Uzela sam petla najpažljivije što sam mogla. Na mom dlanu bio mi je još lepši nego na polici. Brzo sam ga vratila nazad. Prvu sledeću priliku kad sam bila sama kod kuće iskoristila sam da se opet krišom poigram sa petlom. I svaku sledeću.

Vreme je prolazilo a ja sam se igrala sa zabranjenom igračkom sve duže. Volela sam da pravim farmu od plastičnih životinja i lego kockica, a taj petao je bio kralj na farmi. Zamišljenu zemlju zvala sam Portugalija. Onda sam ispričala Urošu šta radim kad niko ne vidi, pa smo se igrali zajedno.

Jednom je neko zazvonio na vrata usred igre. Dobro pamtim strah da će moja tajna biti otkrivena. Skočila sam da vratim figuricu na mesto. Tu lego kocku na ivici tepiha nisam videla. Saplela se na nju i pala. Lepi petao ispao mi je iz ruke. Kao u usporenom filmu, mogla sam da ga vidim kako iz moje ruke leti kroz vazduh. Onda je zvuk lomljave odjeknuo stanom u kome se čula tišina.

Plakala sam više od tuge, nego od straha. Petao je bio polomljen na tri dela - glava, telo i postolje. Kada sam sva tri dela poređala jedan na drugi izgledao je kao da mu se ništa nije dogodilo, pa sam ga tako i ostavila na polici. Nikom nisam rekla šta sam uradila. Čekala sam da me neko otkrije.

Prošao je dan, dva i niko u kući nije dizao frku zbog slomljenog petla. Palo mi je na pamet da probam da ga zalepim super lepkom, iako sam znala da taj lepak ne smem da pipnem ni u snu. Nežno sam uhvatila krestu, kako bih prvo podigla glavu. Tada sam shvatila da petlić više nije polomljen. Sva tri dela bila su spojena linijama koje bi samo pravi krivac odmah prepoznao. Neko je, znači, video da je petao polomljen u zalepio ga. 

Odrastala sam ne znajući ko je zalepio petla i zašto me niko nije grdio zbog toga. U međuvremenu, igrala sam se sa njim tajno još neko vreme. Misterija se razrešila godinama kasnije, kada me igračke više nisu zanimale. Jednom sam brisala prašinu sa police za knjige. Pomakla sam petla i setila se kako sam kao dete zamišljala da je to kralj životinja u zemlji Portugaliji. Zagledala sam se u to šarenilo, pitajući se zašto je ta obična figurica, na kojoj su se boje prosto svađale, bila toliko posebna. Onda mi je nešto drugo potpuno skrenulo misli - mesta gde je petao zalepljen pod još nerazjašnjenim okolnostima nisu se primećivala. Pogledala sam pažljivije i tu me je čekalo novo iznenađenje -taj petao nije bio polomljen. Bio je to drugi petao. Lažnjak.

Dosije iks rešila sam istog popodneva. Tada sam pitala tatu da mi priča o petlu. Čula sam ne posebno zanimljivu priču o nekoj prodavnici suvenira u Lisabonu i nečemu što mi je ličilo na feng šui simboliku čuvanja dva petla na dva različita mesta. Dalje nisam slušala. Ne znam šta je rekao o drugom petlu. Na kraju mi je kazao da je on polomio prvog petla. Pao mu je na pod kada je hteo da uzme neku knjigu sa police. Polomio se na tri dela - glava, telo i postolje. Onda je on te krhotine bacio u đubre i na isto mesto stavio drugog petla. Nije se mnogo sekirao, jer mu je mama godinu dana pre toga priznala da joj je petao pao kad su premeštali policu i da ga je zalepila super lepkom.  

Gledala sam dvojnika u mojoj ruci. Kakav kič, pomislila sam, vraćajući figuricu na mesto koje je nekad pripadalo kralju jedne zamišljene zemlje. Pitala sam se šta li je još zalepljeno, obojeno, zamenjeno u mom svetu i šire.  

Iako sam odavno svesna snage kojom su razne zablude i iluzije uticale na moj život (i priključenija), Portugalija je ostala za mene zemlja Nedođija. I sve dok je tako, Petar Pan u meni ne miruje. Neki mudri ljudi kažu da je to dobro.

Napisala   Lost

Parni Valjak -

Sunčanom stranom

Gdje sam bio ja
kad se sreća djelila
NE ZNAM

Gdje sam bio ja
kad si stvari spremila
NE ZNAM

Znam da nisam bio tu
kada si me trebala
i sav taj teški teret
mjesto mene ti si nosila

A ja sam sunčanom stranom
gradom hodao
i tako malo, tako malo
sam tebi pružio
Znam da sam kriv ali vjeruj mi
uvijek ću te voljeti
ja nisam kao ti
ja se bojim odrasti

Gdje sam bio ja
kad se pamet dijelila
NE ZNAM

Zašto sve što dotaknem
na krivo okrenem
NE ZNAM

Znam da vrijeme pobjegne
čovjek se ni ne snađe
al lakše mi se vratiti
kada znam da me čekaš ti..

Tipično

Kantarion (kantarijon, bogorodična trava, gospino zelje, sentjanzovka, sentjanzevka) ili лат. Hypericum perforatum је višegodišnja zeljasta biljka iz istoimene porodice (Hypericaceae).

Opis biljke

Kantarion je višegodišnja zeljasta biljka sa razgranatim korenom. Stabljika je uspravna, gola, visine od 20 do 100 cm. Cvetovi su žuti, dok je plod bradavičasta čaura. Cveta оd maja do septembra.

Uslovi za život: Zemljišta srednje bogata hranljivim materijama , umereno topla i umereno svetla staništa.

Stanište: Fruška gora, Titelski breg, Vršačke planine...

Sastav biljke: hipericin, pseudohipericin, izohipericin ( u cvastima), hiperozid, kvercetin, rutin, kvercitrin, biapigenin, amentoflavon, katehin, epikatehin, hlorogenska kiselina, kafena kiselina, hiperflorin, karotenoidi, steroli, leukoantocijani, etarsko ulje.

Lekovita svojstva: Kantarion se koristi kao antidepresiv, sedativ, antibiotik, koristi se spolja i iznutra. Aktivna supstanca je hiperflorin. Ekstrakt kantariona povisuje koncentraciju neurotransmitera seratonina i noradrenalina na sinapsama. Kantarionovo ulje (Oleum hyperici) je naširoko poznato i koristi se za ublažavanje i lečenje opekotina. Dobija se prelivanjem (maceracijom) svežih cvetova kantariona maslinovim uljem.

- Antidepresivno dejstvo je poznavao već u srednjem veku Paracelzus, a školska medicina ga je 70-tih godina prošlog veka potvrdila. Kaže se da kantarion koji cveta u sred leta skuplja sunčeve zrake da bi ih ljudima dao za vreme tamnih meseci.

Preuzeto sa sajta http://sr.wikipedia.org/wiki/Kantarion