Eros je jedan od najstarijih bogova čovečanstva. Izronio je iz prvobitnog haosa da bi ljubavlju doneo svetu red. Po njemu je vođenje ljubavi čin stvaranja, jer izražava ljubav prema drugoj osobi i veliča bliskost bića.

Evo kako bi, u današnjim uslovima, zvučale njegove zapovesti:

1. Ne apstiniraj

Dugovremena apstinencija donosi teskobu, frustraciju, depresiju, bolest, agresivnost, sklonost nasilju, i čitav niz drugih destruktivnih poriva. Seks je dragoceni dar prirode, a i najmanje ljubavi je mnogo bolje nego bez ljubavi.

2. Budi blizak s partnerom/kom

Bliskost je prava suština seksa. Naša civilizacija je puna pogrešnih mišljenja o tome šta seks treba da bude. Vođenje ljubavi je način izražavanja bliskosti i seksualnih sklonosti prema voljenoj osobi. Dakle, seks vodi jačanju bliskosti a ne samo fizičkom kontaktu tela. Nužno je usmeriti pažnju na razmenu energije.

3. Ne zaboravi - živimo u dobu AIDS-a

Ne treba misliti da seks nije više ono što je bio i da je odvratno koristiti kondom. Stvarnost treba prihvatiti i naučiti da se koriste prezervativi. Stvarnost je ovakakva kakva jeste i njeno prihvatanje počinje primenom sigurnog seksa.

4. Pustite seksulanu energiju da slobodno teče

Vodite ljubav sa nebom i zemljom. Naša zemlja i nebo su stravično zagađeni i njihovo loše stanje utiče i na nas, kao živa organska bića. Potrebno ih je voleti, prestati sa zagađivanjem i oni će voditi ljubav sa vama, vašim zdravljem. Pošaljite im svoju seksualnu energiju.

5. Nađite što više vremena za uživanje u seksu

Volite li seks? Onda pružite sebi i drugima seksualno uživanje, na poklon. Bacite televizor - ionako nema ništa na programu. 

6. Oslobodite se osećanja krivice

Verujete da ne zaslužujete ništa lepo u životu? Ništa od toga. Vi ste najlepši i zaslužijete sve ono što imate. Uživanje je vaše pravo - kao ljudskog bića.

7. Ne sudite sebi ili drugima

Prosuđivanje ispunjeno predrasudama prouzrokuje rat i uništava svešto je lepo. Svi se vi nazite na pravom mestu i u pravo vreme. Vaši ljubavni životi, kao delovi sveukupnog života, prolaze kroz različite faze. Učite iz svoga života, pa i grešaka. Dozvolite da se drugi ljudi kreću sopstvenim putevima. Dopustite sebi svoj vlastiti put, a ostavite misli o tome kako vam on ne služi dobro.

8. Naučite da uživate u životnom dahu

Seksualna i energija orgazma putuju dahom. Tehnike disanja mogu da učine vođenje ljubavi mnogo snažnijim i zadovoljavajućim. Ritmičko disanje je najbolji izum - pre izuma vibratora.

9. Budite autokreativni

Imajte na umu da svoju seksualnost možete izraziti autokreativno ili autodestruktivno. Mnogi se ljudi odriču svoje seksualnosti jer počinju da shvataju da je u njihov odnos prema seksu uključeno mnogo autodestruktivnosti i zavisničkog ponašanja. Međutim, postoji izbor -baš kao kod odluke šta jesti, a šta ne. Postoji brz seks, zdrav seks, gurmanski seks... Odaberite ono što će vama samom ići najviše u prilog.

10. Brinite o svom telu

Jedite dobro, vežbajte dobro i negujte svoje telo dugim kupkama, masažama i predivnim kozmetičkim čarolijama.

Mislite o tome ;-D

Osam godina je proslo...za mene, kao da je juce bilo.

Secam se dobro; tog jutra, brat i ja smo posli na polaganje testova iz voznje. Uzbudjeni, nagomilani znanjem, posle neprospavane noci, nestrpljivi da sve sto pre zavrsimo. Docekalo nas je obavestenje da je test pomeren, usled mogucnosti napada na ansu zemlju. Cega, kako ? Nesvesni smo bili situacije i sveta oko nas, tada. Ususkani u neznanju realnosti zivota u Srbiji.

Uvece je pocelo...i nije prestalo do 31. maja, u Beogradu bar.

svako je taj period drugacije doziveo, prihvatio ili ne. Ja prestala sam da spavam. Od devetog aprila, pa sve do poslednjeg dana maja, treudila sam se da zamenim noc i dan. Svako vece, po otpocinjanju zvuka Sizele, drustvo iz kraja se okupljalo i bivalo zajedno, sve do zvuka Smirele. I tako stalno. Ono malo sna, hvatala sam na momente, preko dana. Kada nisam bila pri opstinskom centru za odbranu sa deckom, pomagala mojima oko kuce, ili sa drustvom.

U noci tog 31. maja, dozvolila sam sebi slabost i, na momenat tek, cini mi se, zaspala. probudilo me je i vise nego snazno drmusanje decka.

"Ustani, brzo !!! Pokreni se, srusice se...", vikao je.

Pogled mi je ostao prikovan za prozor prekoputa kreveta i, tik pod njim, kasetofon. Sve se u delicu sekunde odigralo. Prozor se odjednom otvorio, gurnuvsi kasetofon prema nama; sa plafona se trunilo nesto. Istog momenta, momak me je bacio na patos, nadvivsi sebe preko mene. Kasetofon i delovi stakla razleteli su se po krevetu. Delic sekunde; ja u soku, bez mogucnosti da govorim. Zaglusujuca buka, okruzivala nas je sa svih strana. A braca, mama i tata, drug... Probismo se nekako do druge sobe... Drama je i tamo bila. Otac, koji je uleteo najmladjeg brata iz kreveta da izvuce; stariji i drug su, standardno, budni bili i igrice igrali. Tik uz njih, stakleni luster se obrusio i razbio u paramparcad.

"A mama, gde je mama ???",

vikala sam, ne bi li me culi, iako smo jedni kraj drugih bili. Podjosmo, tacnije, puzasmo do vrata, ne bi li do kuhinje dosli, gde je mama bila. Vrata nisu htela tj. nisu mogla da se otvore, od siline i snage udaraca bombi koje su, tu noc, na Beograd padale.

Decko, tacnije moj Ex, bio je taj koji je uspeo do tamo otici. U pravi cas, hvala mu do neba na tome. U momentu kad je uspeo doci do kuhinje, plafon se krenuo urusavati, a moja mama je, bespomocno, lezala na krevetu. Svaki pokusaj da ustane bio je nemoguc, od iste te siline udara. Ex je poskocio, samo on zna kako i bacio se sa njom pod sto (ocu hvala na fenomenalnom izboru drvenog stola, kojem ni atomska, cini mi se, ne bi mogla nista). Istog trenutka, plafon se srucio po sobi.

Za to vreme, mi ostali smo i dalje bili u sobi, magla i prasina svuda oko nas, nista se videlo nije. A zatim muk, vristuca tisina. Jedno za drugim, ispuzasmo do kuhinje i tu stadosmo. Ono sto je preostalo od nje, bio je sto, prekriven komadima prasine i drveta, mama i Ex pod njim. Zivi i zdravi. Ja sam i dalje bila nema, ukocena. Krenusmo da se osvrcemo oko sebe. Niti jedan prozor, niti jedan komad namestaja, vise nije bio na svom mestu, vec rasut po celoj kuci. Bar smo mi svi ostali zivi i zdravi.

Izasli smo u dvoriste, svuda oko nas bila je sablasno bela prasina, gomile stakla, delova namestaja, tehnike. Na ulicama se odnekud stvorila vojska, naoruzana i pod punom opremom. I jedan jedva uocljivi tracak baterijske lampe. Culi su se i uzvici

"Stoj, nema prolaza !"

Cuj, nema prolaza, kako da ne. Bio je to moj deda, sa sve stapom u jednoj i lampom u drugoj ruci. Morao je doci, na licu mesta se uveriti da smo dobro. Telefoni radili nisu.

Srecom, bili smo i ostali dobro. Fizicki; sve drugo, pod znakom je pitanja, i danas.

Ne ponovilo se...

Uz "malo" zakasnjenje, uzvracam na zadatu mi prozivku. http://budenje.mojblog.hr, ovo je za tebe...

Zvuci oko nas su jenjavali, soba je tonula u mrak. Posmatrala sam cvet na prozoru, sa kojeg se slila kap vode, nastala od vlage usled nasih pohotnih uzdaha. Krevet se gibao pod nama dok sam se, kao macka, lenjo protezala, a ti me, kroz san, milovao duz ledja.

Uz reci: "Buona sera signorina...", oprastam se i od ovog, sumornog i, tvrdoglavo kisnog, dana... Nista preterano bolji od jucerasnjeg mi.

Komicno mi, doduse, jutros otpoce, u momentu kad bih pocascena komplimentom sledece vrste "ocaravajuca prirodna lepota", od totalnog stranca. Da li uzeti u obzir da je, kako sam kaze, neki dan odjednom pet zuba izvadio, pa mu to sad utice na poimanje bilo cega, ili ne...nije ni bitno.

Na poslu standardizovane akcije i nad njima reakcije. Vecita igranka, isterivanje nekih pravdi, tusta i tma.

A onda...

Po zavrsetku posla, svratih do apoteka par, ocu sijaset nekih lekova da uzmem. Dva mi recepta odbiju, rekavsi da se vec dugo, duuugo ne proizvode. Sta cu -  kud cu, zaputim se u dom zdravlja, srecom je njegova doktorka jos bila tu. Teska dijabola.

"Dobar dan...izvinjavam se, ali, ako biste mogli da mi ispisete nove recepte sa zamenama za ove lekove..."

"A sta to, kakve sad zamene ?", pita ona...

"Pa, u apoteci kazu da ih nemaju vise, pa rekoh da vidim imaju li neke zamene..."

"Aha...a sta ste uspeli da uzmete ?"

Dodajem joj kesu, ispituje pomno njen sadrzaj, da bi, brze bolje, zakrestala.

"Cekajte malo ! Mislim da tu nesto nije kako treba !"

"Ne razumem..."

"On vec ima najjaci moguci antiaritmik, cemu sad ovaj drugi lek ?!? Kakvo je sad to dupliranje, ko  je prepisao ove lekove ?"

"Ja se izvinjavam, ali mislim da ste Vi..."

"Pa da, ja sam...nego, kad je on kod kardiologa zadnji put bio ?"

Buduci da i nisam potpuno podobna za dalji tok razgovora bila, pozvah oca na licu mesta.  Da, bio je u decembru i da, doktorka je po savetu kardiologa ispisala pomenute recepte. Kako god, teska gerijatrijska (ali nadasve simpaticna) dijabola, u pomoc pozva i mladju koleginicu. Nalik na odraslu Pipi Dugu Carapu.

"Hm...a da nije njemu mozda na pregledu pozlilo bilo, pa da nije on taj Minsetil intravenozno primio...mozda samo tad, pa sad i ne treba..."

Sta cu, opet pozvah oca...

"Ma, jesu li njih dve normalne ?!? Kakvo intravenozno, sta bulazne...'oce li one pisati il' ne te recepte...ma, mani ih, kud te i posla..."

Ne izdrzah i poceh se na sav glas smejati. pocese i njih dve, sirio nam se smeh hodnikom. Kako i ne bi, kad je pre tacno sedam dana, moj otac kod istih tih bio, po prvobitne recepte. Al' ne dosmejah se ja do kraja.

"Znate sta...necu vam ja davati drugi recept. Uzmite vi ovu zamenu za nitro, ali za ovaj Minsetil...odite vi do njegovog kardiologa, priupitajte za razlog davanja istog. Da li je njegovo srce stvarno u takvom stanju da mu, i pored Amiodaron-a treba jos i ovo...odite obavezno."

Jeza me je neka celim telom prosla. Stegoh onu kesu sa gomilom lekova i uputih se kuci, ne prestajuci da razmisljam o doktorkinim instrukcijama. Stignem i do kuce, a tamo me doceka majka, sa otecenom levom stranom lica. Mislim, stvarno...

Pre nekog vremena, slicno joj se nesto desilo, sa tom razlikom sto joj je, usled otoka, celo oko zatvoreno bilo. Od lekara do lekara; svaki je svoje misljenje imao...kako dobro, jos vise lose... Sa jednog snimanja na drugo, ja po rezultate isla; srce u petama. Na srecu, ako se to tako nazvati moze, od svih zala, ispade da joj je napukao sinusni kanal i da on stvara te probleme. Terapija koju je primala urodila je plodom, tada. Danas, eto, ponovo isto.

I za kraj, dolazi mi dete kuci, u gostima sa bratom mi bilo.

"Mama...da ti odes sada u apoteku i kupis mi neki lek za stomak i glavu...mnogo me bole..."

U deset sati uvece, kako da ne...

Gde li mi je samo pamet bila, kud uopste i pomislih ako se sistematski pregled u jednom danu zavrsiti moze. Luda li sam bila, naivna da i ne govorim.

Ne jednu...OBE smo smene danas posetili, rascepili se na sve strane, maksimalno tolerantni bili...dzaba...

Neka mi niko ne zameri, buduci da i sama imam jos samo jednog, omiljenog mi dedu, ali... Kada bi bilo iole moguce izvoziti gerijatriju sa ovih prostora, Srbija bi ocas na noge svoje stala ! Cak bi i podosta inostranih zajmova vratila...a i oni silni izneti novci, sto u Insajder-u se pominju, sitni bi bili naspram ovakvog kapitala... Revoltirana ? Ma, neee...

Zavrsismo 3/4 posla, tj. pregleda...skoknuli i do grada patike da mu se kupe. U povratku, jedva dve stanice posto smo usli, kolaps. Totalna blokada ulice, sijaset uniformisanih lica sa sve svetlecim stapicima... Pomislih - da nije koja parodija na Ratove Zvezda ?!? Dete koje uredno mi spava u krilu, onesvesceno od umora...eh, kad je bilo sedam izjutra...

I tu nastade...skoro pa tuca... Kombinacija Gerijatrije i Kote 9 - u porodici interna mi definicija za polusvet koji Zemljom obitava. Ubise se skoro ko ce pre vozacu i kako objasniti kojim izokolnim putem da nas dovede do zeljenog cilja, tj. stanice.  Nisam toliki snob i nobles da se grozim psovki; i sama ih, socno, znam koristiti u strogo odredjenim situacijama, ali... Tu i takvu kolicinu kocijaskih i gnusnih psovki, u zivotu svom cula nisam. Sa sve detetom uz sebe. Bog sveti zna kako sam se uspela iskontrolisati da im za grkljane, svima redom, ne zaskocim; zubima mi doslo da im ih iskidam. Jedva docekah da stignemo kuci.

Sad stustena u fotelji sedim, omiljeni Jacobs zivce mi opusta...i mislim se, u cemu mi prodje ovaj, jedva iskukani, slobodni dan...

Tu i samo tu noc, vreme, njihov saveznik, je stajalo. Nikada pre i nikada posle. Vremenska pukotina, prepoznat trenutak.

Dve suprotnosti, noc i dan, yin i yang, crno i belo, muskarac i zena...bespovratno spojeni jednom istom, iskonskom, zaostalom animalnom zeljom im u telima...

Bez kajanja, bez stida, srama...ruke, koje jedna drugu vode... On, radeci upravo sve ono sto joj i kako prija, bez da mu je rekla... Ona, odgovarajuci upravo na onaj nacin kako je on zeleo, ikada... Savrsen spoj, onda i tada.

Bez suvisnih reci, navlacenja, lazi... Jedan pogled, tek taj jedan, u momentu prepoznati, pogled...probudio je sve.

Poput dve zivotinje u ritualnom spajanju, parenju... Ujedao je i uzimao kako je zeleo, tu i tada...zarivao se snazno, duboko, grubo, polako...u naletima, poput kakve zivotinje...savrsenim tempom. Pozudno, pohotno, bezobrazno ga je primala, pogledom govoreci jos, jos mi te daj...

Pustala je glas...kakva je to rika bila...odzvanjajuci se odbijala o obliznje stene...nadjacavajuci muziku prirode i noci... Oda nadolazecem jutru...

Onda i tada...i nikada posle... Bez kajanja, stida i srama...uspomena koja zivi i dalje...

Kao svaka dobra Uciteljica, na prozivku odgovaram i nastavljam s' igrom.

Glad za tobom raste i pojacava se. U cas taj, ulazim ti u trag; iza tebe sam dok otkljucavas vrata stana.

Dlan mi se, oznojen, zabija u zid, dok ulazis u mene.

Idemo dalje... Sledeci kandidati:

 Bgholik,Wolfie, Vrisak, Vanessa, Seven, BIGMAMA...imaju sledece reci kao zadatak:

slika

lisce

caj

ruz

neonka

P.S. preuzeto sa jednog drugog portala; kao i proslog puta, prenosim igrariju ovdi...

Let's play ;-)))

Osmeh ne skidam sa lica. Onaj iskreni, pravi, koji pleni i osvetljava sav predeo oko mene, ukljucujuci i sve ljude u mojoj blizini.

Impulsivna sam, jesam. Ostrascena; neka sam. I potvrdu dobih, svih ludih mi misli u glavi, iako se mesecima borih istim da se oduprem. Od ove necu i ne zelim, prija mi i preko mi je potrebna bila.

Toliko stvari u jednom danu, oduzimaju mi dah. I smejem se i lepo mi je i korenje mi je opet zabodeno duboko i cvrsto u tle. Tako malo bilo je potrebno...

Moja casa je puna; trnovit je i jaaako zaobilazan put to bio, ali neka. Kao sto zlo nikada ne dolazi samo, tako ni dobro ne ide u jednini. Sve ima svoj red i poredak.

Moja casa je puna. Bogatija sam, od juce, za jos jednu sestricinu, Gabrijelu. Iako ovoga puta daleko sam, u mislima sam i srcu sa njima, tamo. I lepo mi.

Moja casa je puna. Srnom jednom malom, drskom, a umiljatom...prisutnom u svim mojim padovima i usponima u jednome danu... Trezvenoj, u tolikoj meri, da ume prepoznati kad da krene napred, a kad da se povuce; kad da kudi, a kad da rane vija.

Moja casa je puna, prepuna toliko da sve preliva iz nje...mojom Kosmickom, saucesnicom, vesticom. U momentima kad posrnem i padnem, iz njoj znanih razloga, tu je, ma kako fizicki da je daleko, da se poturi i pridigne me.

Moja casa je puna. Andjeo je sleteo, svio se nada mnom i spustio nezno svoja krila, donevsi sobom svu, preko potrebnu, utehu, spokoj, mir. Jednim zamahom krila, odagnao mi sve strahove, nakupljenu gorcinu, bol i neispustene suze.Prijatelj, zastitnik, cuvar i ljubomorno cuvani oslonac...pa, ma sta sutra da bude, izmeniti se ne moze.

Moja casa je puna. Puna svim onim sto sama u nju sipam...svim onim sto mi prija, da preguram dan...za danom dan. Sve drugo sto dodje, kad i ako dodje...tu je da oplemeni, ulepsa, ispuni po koji preostali prazan prostor... A sva moc je samo i jedino moja.

Naizgled, tako jednostavna istina...do koje nije bilo tako lako doci... Nadjoh sebe...u sebi...i u svojoj prepunoj casi...da tako i ostane.

                                        Objavio ariel u 12.3.2007 22:00

Trebala sam znati, znakovi su bili tu, pokraj puta...a, ipak, tvrdoglavo sam isla napred. Jednom kad odlucim, izbora tu vise nema. I trebalo mi je, ispostavi se na kraju.

Izdvojivsi sebe iz sebe, iz rodnog grada, dosla sam sebi. Ne moze se imenovati, opisati, samo se oseca da je tu. Turobno vreme, vetar, drugi ljudi, Zlato i ja...bez kraja i pocetka...i poruke...

"v.te..zao mi sto nisam pored tebe"

"...ostani ziva...NeUmemDaZivimBezTvojihVijugica"

Da je ista suza ostalo, tu i na tom mestu, zaplakala bih...od srece...jer, i kako neko posle rece, al' ne meni - briga te, ionako te niko ne poznaje ovde...

Ali, kao sto rekoh, nisam. Stisnuh zube, zavrsih ono sto sam i naumila dosavsi tu gde jesam, mimo svih prepreka uz put i, u povratku, sve je polako na svoje doslo.

U amanet ostavih im cauru svoju, pretesnu i staru...predugo se bilo u njoj. Odvec prevazidjena i zavrsena igra, a nove uveliko otpocele.

Ovaj put, imam cheat codes, hints, tips, tricks...sta god treba. I ne bezim; kod kuce sam.

                                           Objavio ariel u 11.3.2007 16:22

I...sumiranje danasnjeg iscrpnog dana...

Malo, premalo sna...u prilog tome, skoro se i probudih, nemirni sni nocas bili...

Muskarci k'o muskarci...uveliko je ovaj "praznik" predmet sala postao, bar u mojoj siroj okolini. Svejedno, cestitke su se, od jutra ranog, nizale...po koji cvet, slatkisi razni, uz neizostavno pljustanje poljubaca, za koje su se "grebali". Na srecu, nisam se preterano na poslu zadrzavala, te i ne uzivah u potpunosti u istom...

I sad...Sveza ispod tusa i uz dodatnu aromu Burberry Brit-a (kako li je samo znao ?), uzivam uz najdrazi mi poklon...

Cvet, napravljen od slamke i jednog dela obojenog kartoncica za jaja, priheftan uz srce i cestitku. Na srcu ispisane reci:

"Najdraza moja mama ljubi te tvoj taj i taj."

Ispisan od strane vaspitacice, a diktiran od strane Zlata mi mog. A cestitka, potpuno njegovih ruku delo, sa sve nacrtanim srcima i cvecem:

"Mama, srecan ti 8 mart,

vole te taj i taj i tata."

Sa vrata mi danas poskocio i cestitao, ususkali se u krevet zajedno, mazili i ljubili; uspavao me...pa posle stipkao po obrazima, nosicem gurkao... Ne postoje reci kojima bih mogla i poceti da opisujem Zlato moje i koliko mi srce, dusu puni... Umiljati kobac mali...

                                     Objavio ariel u 8.3.2007 21:22

Danasnji dan otpoce umilno, prijatno i lepo...zavrsetak nepoznat, jos uvek.

Posao osetila nisam, sve je mirno i polagano teklo...toliko, da mi je na pamet pala fantasticna ideja, koja je koleginicu mi samo ucvrstila u nameri da je sprovede u delo. Recimo da ce jedan fenomenalan muskarac, na sam Dan zena, isprosen biti. Osmeh sa lica celi dan ne skidam, koliko sam sretna zbog njih.

A ondak jos nesto... Setio se ex postojanja krvi svoje, resio da ga iz vrtica uzme, malo vremena da utrosi na njega. Zovnem ga u dogovoreno vreme uzimanja, kaze:

"Ne mogu sad, zovi za 10 minuta, nesto crtamo..."

Zbun, ali hajde...otcekam to vreme i pozovem ponovo.

"Sta je to bilo, sto ste ostali toliko ?"

"Ma, zadrzala nas vaspitacica da bojimo nesto i pravimo ti poklon za 8.-mi mart..."

Treba li sta dalje reci...

                                 Objavio ariel u 5.3.2007 20:01

Pocetak dana, k'o stvoren za uzivanje bio, da ne bi odlaska na posao. Pregrmeh nekako, sa sve detetom uz sebe, nije mi se dalo kod kuce ga ostaviti.

Setnja nakon posla umorila nas oboje, dosta se pesacilo i usput razgledalo...na sta unapred potrositi te "silne" novce...

i dosli kuci, momentalno me dosada neka obuzela, resih malo da napravim cistku, kako na mob-u, tako i na net-u. I ugledah:

"NEDIZEM RUKE OD TEBE!!! Jel sad dobro?"

Desetog februara napisano, rani popodnevni casovi...ujelo me, zabolelo. Krenuh da pisem mail i stadoh. Obrisala, ponistila postupak; suza mi jedna niz obraz kliznu, izdajnica slabosti moje. Poruku nisam izbrisala, podsetnik nek' ostane...ko zna...mozda se Andjeo i vrati da stane iza onog sto izrece...pece, koliko nedostaje.

Inbox kao nov, posle nemilosrdne inspekcije...kao da se spam detektor malo ulenjio, toliko mi kojecega pristizalo bilo... A bice da sam se i sama, u poslednje vreme malo opustila...sa dobrim razlogom.

Razlogom, koji mi je uspeo ruzne misli porukicom oterati, iako je daleko... Razlogom, zbog kojeg sam sve planove za veceras, u ad acta stavila, odbacila... Razlogom, zbog kojeg mi je osmeh, od jutra ranog, na licu vidan...onaj iskreni i pravi, bez maski, bez facijalnih grceva. Razlogom, koji me neku noc pita...da se nisi ti malo zaljubiska...?

Hm...jesam li ?... Djavo bi ga znao...jer ja, svakako, ne znam...

                                            Objavio ariel u 3.3.2007 22:16

Neko doba veceras...

"Mama...znas li da je sa masti zivot kraci, a mast podmazuje kosti ?"

"Ne razumem..."

"Ne znam sta da biram - da mi zivot bude duzi, ili da podmazem kosti..."

                                    Objavio ariel u 2.3.2007 23:30

Da mogu ponovo sve ove godine da prozivim, samo bih jednu jedinu stvar izmenila. Iz korena, u potpunosti.

Ucena sam i odgajana, izmedju ostalog, i da ne mrzim. Kako godine i vreme prolaze, sve mi je teze da tome i odolevam. Posrcem i posustajem, sve vise; nakupilo se. Urlala bih na sav glas, dok mi vratne zile ne poiskacu; ni to vise ne pomaze, ne vredi; glava posle samo zaboli...jastuci uveliko izubijani; svi, slucajno zaostali, podsetnici polupani, smrvljeni...jos kad bih tako mogla i sam uzrok...

A obicno se, ta ptica zloslutnica, privuce i pojavi bas onog momenta kada mi krene na bolje; bas onog momenta kad pomislim da je sve i konacno iza mene, da sam slobodna i svoja, da mogu...

Ah, da...igracka, marioneta, u rukama okrutnoga stvora...kako li se ne navikoh do sad...?

                                       Objavio ariel u 1.3.2007 16:27

"You keep secrets about your Love Life

Way to keep 'em wondering! When it comes to affairs of the heart, your lips stay sealed. Whether you've had your share of heartache or done the heartbreaking yourself, you know that not much good comes from kissing and telling.

You're a passionate person who takes relationships to heart. While some people dish up intimate details of their love lives around the water cooler, you've got more respect for your sweethearts than to reduce them to email fodder. If your name happens to circulate through the rumor mill, it's only because you're so mysterious. Who says romance is dead?"

Pitam se, pitam...

                              Objavio ariel u 28.2.2007 22:18

Vracam se ja tako kuci, nedelja, 11 sati. Ulazim, docekuje me nasmejano lice Zlata mog u pidzami, zavrsava sa doruckom.

"Mamaaa...", neizostavno pade jedan zagrljaj, za dobar dan.

Opijena slatkim umorom, penjem se uz stepenice, ulazim u sobu, jedva docekavsi da sve sa sebe svucem...i zastanem, pogleda uprtog u krevet. Prekrivaci, do pola razgrnuti i cokoladni rolat postavljen na njihovom mestu. Zlato iza mene proviruje.

"To sam ti ja razmestio krevet, da se zasladis i lepo zaspis kad se vratis sa rodjendana..."

Ugusih uzdah u sebi, umirih podrhtavanje, te se spustih na tepih i, najneznije sto sam mogla, privih ga uz sebe. Kakav divan nastavak jucerasnjeg dana.

                                                  Objavio ariel u 26.2.2007 21:55

Beogradska kosava dva dana haos pravi...na ulicama, po stanovima, sa kosama; ne marim. Ne osecam je.

Telo mi se sa umorom bori, extra doza Jacobs-a je tu da mi spreci rano pokleknuce u san. Telo, opijeno, obljubljeno, zadovoljno. Ta slatka bol, peckanje koje prozima i struji kroz svaki misic... Svaka pora na kozi, njegovo ime doziva. Na usnama njegov potpis; otecene, ispucale, ujedane...

Pulsiram, u zadanom ritmu, mnogo jos posle svega. Dovoljno je prisetiti se...i kao da je tu. Tako blizu, a tako prokleto daleko.

                                                    Objavio ariel u 25.2.2007 18:00

U kucu usla...jedva docekala izuti "osmicu"...oznaka za duzinu stikli. Danasnjoj predjenoj kilometrazi u njima, ni ponosni Francuz ili Koreanac, ne bi mogli primaci.

Umorna, pospana, omamljena...zanesena, ponesena, pomerena, ukradena...idem pod tus stati i kapima vode se na, milovanje opojno, predati... Da umire mi i telo i dusu, nemire smire, vrtlog zaustave...

Objavio ariel u 21.2.2007 20:35

Dani se nizu, lete; ludilo... Ne stignem ni da trepnem, haos na sve strane.

Juce u neko doba, nazva me Dante...trebam mu...on bi na pice, bla-bla...

"Imam vec raniji dogovor, neki drugi put...", glasio mi odgovor.

Na poslu zaglavih, u glavi mi racunaljka svoje zbirove pravi, hocu li imati dovoljno vremena da sve pozavrsavam i stignem tamo gde sam trebala. Zvrrr, telefon ponovo, Strujni Udar nudi se da vozi kuci...ko li me toliko voli veceras, upitah se...

Stigla kuci, u sobi atomska. Brat mi prodao prethodni kompjuter, uzeo mi novi i podize sistem, kad...pregori i crkne cooler !

"Hajde, uzimaj novcanik i polazi sa mnom, moramo uzeti drugi..."

Gledam na sat, 18:40...dok odem, dok se vratim, nesto jedem i spremim se... A treba da sam u 20:15...ma, mogu ja to.

I zavrsim i stignem sve...i tacna budem, cak i navigator...no, dobro.

Koncert. Dobar, neuobicajen...tu i tamo, neocekivano, neki poznati likovi... Stize mi poruka:

"Imas postu."

Ufff... Drugarici, koja je daleko, obecah da cu pokusati razvezati Gordijev cvor u vidu ljubavnih jada. Celi dan cekala sam na taj mail, da bi mi bas tad rekla kako ga je poslala. Maler. Fino joj odgovorih gde sam i kako sam, da cemo se cuti kasnije. Stize poruka druga:

"Jebala te bebi dol, ja ovde na zivot nasrcem a ona narice sa b.dol. VUCI DUPE KUCI SPODOBO zrikava."

Ono, jeste nepristojno smejati se na koncertu, pa jos takvog tipa; jedva se suzdrzah... Smirila se tek kad joj napisah da cu, odmah po povratku kuci, ma kad god to bilo, sesti i iscrpan izvestaj joj podneti. i odrzah obecanje...

Tehnicka podrska provajdera mi, u gluvo doba noci, dobila je poziv sa pitanjem kako reinstalirati ADSL...hitno mi bilo...

A koncert...i danas patim od upale misica lica...i, tu i tamo, od po koje modrice po desnoj ruci, od cuskanja.

Objavio ariel u 17.2.2007 18:53

Zakonodavstvo i propisi, pravila u ovoj zemlji, ovome gradu, ne postoje. Ustupise mesto bezvlascu, anarhiji i kabadahijskom ponasanju. "Mali covek" cusnut je i zaturen negde u stranu; ako i pokusa glavu promiliti, usta otvoriti u bilo kakvom pokusaju odbrane sebe, svog ognjista, integriteta, biva osujecen u tome. Da nesto gore ne upotrebim... Pocinjem da se pitam, ima li uopste svrhe da bilo sta radim...dokle vise, kada je svemu kraj... Ili, da se samo prepustim, pognem malo glavu i sacekam da sve prodje...svakako jos dugo trajati nece... Pa se prizovem svesti...nema sa ovim kockanja, ikakvog, ikada...

Zatresam glavom i ne dozvoljavam da me apatija opet obuzima... Samo smireno i polako.

 "I am small
And I speak when I'm spoken to
But I am willing to risk it all"

Objavio ariel u 19.2.2007 19:45