Trebala sam znati, znakovi su bili tu, pokraj puta...a, ipak, tvrdoglavo sam isla napred. Jednom kad odlucim, izbora tu vise nema. I trebalo mi je, ispostavi se na kraju.
Izdvojivsi sebe iz sebe, iz rodnog grada, dosla sam sebi. Ne moze se imenovati, opisati, samo se oseca da je tu. Turobno vreme, vetar, drugi ljudi, Zlato i ja...bez kraja i pocetka...i poruke...
"v.te..zao mi sto nisam pored tebe"
"...ostani ziva...NeUmemDaZivimBezTvojihVijugica"
Da je ista suza ostalo, tu i na tom mestu, zaplakala bih...od srece...jer, i kako neko posle rece, al' ne meni - briga te, ionako te niko ne poznaje ovde...
Ali, kao sto rekoh, nisam. Stisnuh zube, zavrsih ono sto sam i naumila dosavsi tu gde jesam, mimo svih prepreka uz put i, u povratku, sve je polako na svoje doslo.
U amanet ostavih im cauru svoju, pretesnu i staru...predugo se bilo u njoj. Odvec prevazidjena i zavrsena igra, a nove uveliko otpocele.
Ovaj put, imam cheat codes, hints, tips, tricks...sta god treba. I ne bezim; kod kuce sam.
