Osmeh ne skidam sa lica. Onaj iskreni, pravi, koji pleni i osvetljava sav predeo oko mene, ukljucujuci i sve ljude u mojoj blizini.
Impulsivna sam, jesam. Ostrascena; neka sam. I potvrdu dobih, svih ludih mi misli u glavi, iako se mesecima borih istim da se oduprem. Od ove necu i ne zelim, prija mi i preko mi je potrebna bila.
Toliko stvari u jednom danu, oduzimaju mi dah. I smejem se i lepo mi je i korenje mi je opet zabodeno duboko i cvrsto u tle. Tako malo bilo je potrebno...
Moja casa je puna; trnovit je i jaaako zaobilazan put to bio, ali neka. Kao sto zlo nikada ne dolazi samo, tako ni dobro ne ide u jednini. Sve ima svoj red i poredak.
Moja casa je puna. Bogatija sam, od juce, za jos jednu sestricinu, Gabrijelu. Iako ovoga puta daleko sam, u mislima sam i srcu sa njima, tamo. I lepo mi.
Moja casa je puna. Srnom jednom malom, drskom, a umiljatom...prisutnom u svim mojim padovima i usponima u jednome danu... Trezvenoj, u tolikoj meri, da ume prepoznati kad da krene napred, a kad da se povuce; kad da kudi, a kad da rane vija.
Moja casa je puna, prepuna toliko da sve preliva iz nje...mojom Kosmickom, saucesnicom, vesticom. U momentima kad posrnem i padnem, iz njoj znanih razloga, tu je, ma kako fizicki da je daleko, da se poturi i pridigne me.
Moja casa je puna. Andjeo je sleteo, svio se nada mnom i spustio nezno svoja krila, donevsi sobom svu, preko potrebnu, utehu, spokoj, mir. Jednim zamahom krila, odagnao mi sve strahove, nakupljenu gorcinu, bol i neispustene suze.Prijatelj, zastitnik, cuvar i ljubomorno cuvani oslonac...pa, ma sta sutra da bude, izmeniti se ne moze.
Moja casa je puna. Puna svim onim sto sama u nju sipam...svim onim sto mi prija, da preguram dan...za danom dan. Sve drugo sto dodje, kad i ako dodje...tu je da oplemeni, ulepsa, ispuni po koji preostali prazan prostor... A sva moc je samo i jedino moja.
Naizgled, tako jednostavna istina...do koje nije bilo tako lako doci... Nadjoh sebe...u sebi...i u svojoj prepunoj casi...da tako i ostane.
