Nisam uspela. Danas sam se srusila. Kao kula od karata. Pukla; poput stakla. Jos uvek traje. Sedim kod kuce i ridam, placem; bez volje i zelje da ikome ista objasnjavam zasto. Ionako ne bi razumeli.
I ne znam ima li svrhe bilo sta da pisem, samo se vise upetljavam, ranjavam i zbunjujem. Al' i ako je tako, nek' odem do kraja. Moja glava ovo u sebi drzati ne moze.
Sest dana prolazim kroz pakao. Kao robot, kao zombi; mrtav covek hoda. Mehanicki ustajem jutrom, oblacim se, jedem, odlazim na posao, vracam se kuci, budems a detetom. Sve mehanicki.
Jesam li sklona dramaturgiji ? Da, jesam. Zensko sam, to nam je urodjeno. Silom prilika jos, i za ocekivati je da budem.
Da, jesam prva prisla. Da, jesam pitala, jesam trazila. Jos pre samog pocetka, rekla sam da imam bubice; jake, ceste i, cak, grozne promene raspolozenja. Impulsivna sam, bezobrazna, drska, recima ubadam ostro... Jedino sto sam trazila, bilo je obecanje da nikada nece otici, nestati, prekinuti sve.
"...je obecao, ali nisi ni morala da trazis."
Bio je tu, uvek i u svakom trenutku. Bez najave, bez prethodnog dogovora. Cudna, neobjasnjiva konekcija. Dvoje odraslih stranaca, bez prisile, sa velikom voljom i zeljom da taj odnos traje i bude vredan.
Otvorila sam se, po prvi put, u celosti. Upoznavala sebe kroz njega. Desifrovala svaku svoju misao, rec, delo. Bilo je tu i mnostvo sumnji, nedoumica, preispitivanja; sve ih je otklonio. Bez krajnjih namera, uvek tu, da bdi i cuva. Vremenom, postade i potreba. Velika i nezamisliva. Znao je, rekoh mu; i bez toga, znao je. Sve i unapred. Vreme je prolazilo, odnos se produbljivao. Ne u svoj svojoj celosti, naveden je objektivan razlog za to. Slozih se, shvatala sam.
U jednom momentu, nije ga bilo. Nestao je. Ali, ne pre nego sto me je ukratko sokirao necim. I bilo je isto ovako. Dani su se nizali, jedan za drugim, bez odgovora. Nisam znala za sebe. Bila sam besna, ishitrena, povredjena, ocajna. Brinula sam. Kao da mi je rod najrodjeniji, toliko mi je tesko bilo. Pocela sam se moliti svako vece za dobar ishod. I dalje to radim, niti jednu noc nisam omanula. Vratio se. Mislila sam, shvatio je koliko me je sve potreslo i pogodilo. Situacija cela, kao i njegov stav. Pogresih.
"Preko nekih principa sam presao u nasem komuniciranju, jer sam smatrao da vredi."
I ponovilo se. Rezultiralo mojim afektivnim tekstom, da. Stojim iza svake reci, svakog sloga. Nije shvatio, opet.
Mislila sam, moci cu sve da napisem, izbacim iz sebe, olaksam se malo. Ne mogu. Reci, iako neizgovorene, vec pisane, stoje mi u grlu. Nece da izadju, rukama ne daju pisati... Pogledam u, gore navedeni, citat i briznem u plac.
Prosli put sam se durila i ljuta bila, htela sve da prekinem. Smirio me je, poput deteta, strplivo i sve detaljno obrazlozio. Naucih lekciju. Ovaj put, on je taj koji odlazi. Naucio me je da se ne sklanjam od problema da i upravo on to uradio. Na stranu sve, na kraju krajeva, svako ima svoje vidjenje stvari. Da li je to profesionalno ? Da li to tako moze i treba ? Jesam li negde pogresila, uvredila mozda ? Povredila jesam; uvrede su ostale meni. Prihvatam kraj, sve ima svoju konacnost; ipak, ne na ovakav nacin, jedini koji mi ostavlja neizbrisiv trag. To vrlo dobro zna.
Ne mogu ni sa kim da pricam o ovome, proglasili bi me za neuracunljivu i ludu. Za njega sam vec dramaticna.
Mozda i jeste problem, greska u meni... Toliko usran zivot i ljudi oko tebe, da ocajno zelis bar jednu osobu kojoj mozes bezgranicno verovati, sve reci, otvoriti se...dozvoliti da te celu upozna, onako kako niko, pa ni ti sama, nisi... I sto sve licno i jako emotivno dozivljavas...da, verovatno je to u pitanju... Za mene to nije bila i nije igra, nadmudrivanje, razbijanje dokolice...
Kako je moguce da ti nista ne razumes ???
12.12.2006.
