Svako u jednom momentu (a mozda i u vise njih) svog zivota upadne u krizu. I svako se, na sebi svojstven nacin, bori sa tim. Oni retki, a bas ih je malo, budu te srece da se kraj njih stvori neko ko ce im pomoci. Naci im se, posavetovati, pruziti ruku, preko potrebnu. Opet, i takav odnos, mac je sa dve ostrice.

Vremenom, na tu se pomoc naviknete; postane potreba, cini Vam se da ne mozete sami. Steknete bezrezervno poverenje; zahvaljujete Bogu, Krisni, Budi, Muhamedu, Sivi, sto ste bas Vi odabrani; da ne lutate kroz mracni svet svoga uma i svih svojih nedoumica, problema, sami. Otvorite se, verujete. Samo da bi ponovo bili povredjeni. Ostavljeni u jos vecoj nedoumici, u jos vecem problemu. Sve ono sto ste Vi uneli u taj odnos, ne bi Vam uzvraceno, ni upola toliko. A to i vredja i boli. Jer, izmedju ostalog, ostaviti stvari na pola; bolje da se nista i nije otpocinjalo... Sav taj trud, volja, vreme, istrajnost, verovanje, zelja...

...na kraju krajeva, covek se i radja i umire sam. U se i u svoje kljuse...

6.12.2006.