Nakon jednog iscitanog teksta, dobih nagon da napisem nesto o prvom utisku.

Oci... Oci su ogledalo duse, kaze izreka stara. Oci, prozor u unutrasnji svet drugoga bica. U ono sakriveno, intimno, zasticeno. U ocima se to ne moze prevideti.

Ma koliko da je neko "nasminkan", "napuckan", doteran i da drzi do sebe, oci su te koje, skoro nepogresivo, dosta toga o njemu/njoj mogu reci. Odlican pokazatelj necije duse, karaktera, osobina.

Ruke, pak... Sa njima je sve jasno i sve opipljivo, sve poznato. Ruke rade, vrse, cine, prave, maze, ceskaju...opipljivo. Vremenom, mora doci do toga da se izgubi car...postane rutina, navika.

"Onaj" pogled...kad te prodju zmarci niz celu kicmu...kad ti se zanesvesti, jer ostanes bez daha...kada se zaledis u mestu. Pogled, bez ikakvog dodira... Pogled koji je u stanju stene, planine da pomera.

Oci, u kojima citamo ljubav, zanos, strast, zelju... Pogled kojima nas taj neko dodiruje, miluje, svlaci...bez da nas fizicki dodirne... Pogled koji sa nama postupa kao da smo od porcelana... Ruke ne mogu takav osecaj proizvesti. O da, ruke mogu dovesti do fizickog, opipljivog vrhunca, toliko da vatromet nam pred ocima prsti... Ali, opet "taj" pogled...

Da, definitivno me prvo privuce taj karakteristicni pogled...