svi, koji ove godine ne budu videli:

u julu čeka veliko iznenadjenje. naime jul će ove godine imati pet petaka, pet subota i pet nedelja.
što se dešava svake 823 godine.
svim besmrtnim drugarima, čestitaću opet, za isto toliko godina.:)

daleko, daleko.

daleko i vremenom i prostorom

u jednom svemiru koji je umirao, dva inteligentna bića ćuteći gledala su horizont,

sa vrha jednog velikog grebena.

pošto je jedno nastalo od drugog možemo ih nazvati otac i sin.

ili majka i ćerka... ili... no to više nije bilo bitno.

ono što je bilo bitno jeste to da su napredni umovi te civilizacije za ovu noć predvideli kolaps njihovog univerzuma. prošle su stotine godina kako je njegovo širenje prestalo i sila gravitacije neumoljivo je vraćala stvari u poredak pre velikog praska. sažimanje je krenulo veoma sporo ali umesto da traje koliko je trajalo i širenje, po proračunima, posle zalaska i drugog sunca za samo nekoliko sati njihov svemir će biti duplo manji. potom, u sledećih nekoliko minuta ponovo duplo, da bi ga u trećoj fazi podivljala sila privlačenja smrvila u nekoliko sekundi, vraćajući ga u tačku beskonačne gustine.

mladjem biću činilo se da će ta tačka biti tačno tamo gde je centralni deo njihove kuće, tojest u centru hodnika koji vodi u dnevnu sobu.

-kako si  porastao, i kako si ozbiljan- starije biće je zadivljeno gledalo mladje, kao da ga vidi prvi put posle mnogo godina. a vidjali su se svakodnevno-ne plašiš se?

-ne-odgovorilo je mladje-danas su nam u školi rekli da se neće desiti ništa što se mnogo, možda i bezbroj puta do sada već nije dešavalo. da ćemo možda promeniti oblik, ali da nas već sutra čeka veliki prasak i da je to prirodni put, nešto najnormalije.

drugo sunce je dodirnulo liniju horizonta, kada su krenuli sa velikog grebena krivudavim putem kući.

stariji ponosan  na smirenost i mudrost svoga deteta,

mladji pun vere u bolje sutra.

tražio sam boga svuda.meditirao, molio se. tražio ga u sebi, u veri,

u knjigama, u zvezdama. nadao se da ću ga naći u drugima, u ljubavi prema bližnjima.

živeo u braku, živeo u manastiru, živeo u pustinji.

ceo život posvetio sam tome da ga nadjem, da ga spoznam. nikakvu drugu svrhu moj život nije imao.

i tako godinama... onda decenijama.

desilo se to da sam se umorio.

ali me čak i sada povuče neki znak.

i ja ga pratim.

desi se
zastanem
pomislim
bože ima li kraja
on mi kaže
nema
i odem dalje.

hvala tanja :)

hteo sam da ti kažem puno toga, sada je nevažno.
sve, baš sve što ti mogu reći slilo se u jednu reč. budalo.
budaletino jedna!
znao sam da će me udariti no nije me to brinulo.
i udario je. svom silinom.
zatim je istrčao iz restoranskog wc-a gde sam ostao da ležim.
konobari nisu pokušavali da ga zadrže.
sačekao sam ga u retrovizoru prvih parkiranih kola do ulaza u lokal.
konju! idiote! drao sam se iz sveg glasa.
istog časa obrušio se i rukom krvavom od udarca otkinuo retrovizor.
bedniče! luzeru! urlao sam iz ogromnog izloga kafane
pre nego što ga je razbio u parčiće.
disao sam sa njim trčeći niz ulicu i
pobedonosno ga poljubio sa haube belog pežoa
dole, na raskrsnici,
dok su iza njegovih ledja škljocale lisice.

sedam puta nedeljno perem zube

bez obzira dolaze li gosti ili ne.

nula zarez dvanaest puta

nedeljno nekud otputujem.

isto toliko puta se vratim.

subotom uveče sam  sa starim drugarima.

sa tobom pričam u proseku

četrnaest puta nedeljno.

a sa tobom se vidim par puta

... u nedelji ... u prolazu..

na tebe pomislim tri do četiri puta.

tebe sam zaboravio i u mojim

nedeljama te više nema.

godine nisu više moja briga.

ni meseci. skoncentrisan sam na nedelje.

pretpostavljam da će mi jednom,

posle nedelja ostati dani.

pa sati.

minute i sekunde će mi

verovatno brojati neko drugi.

odlučio sam da odem zauvek,

jedne nedelje.

i kad to “zauvek”  prodje,

da vaskrsnem. neke druge.

... ako me nisu lagali.