sve je u redu. pišem.

pišem po ceo dan i celu noć,

pišem, pišem, pišem.

pišem brzo i polako, ležećki, sedećki, dubećki na glavi...

pišem i padam sa kišom koja pljušti napolju.

padam ali pišem. prvenstveno to.

pišem s leva na desno i s desna na levo.

da se ne lažemo u uglu strane ponekad nešto nacrtam,

uglavnom bezobrazno. ali zato pišem lepo.

pišem, ne prepisujem nego pišem.

pišem i tečem sa rekom,

koju je kiša napravila napolju

pišem i tečem nekom ušću.

tečem. ali pisanje je ono što je bitno,

i ne crtam, slagao sam.

zar me možete zamisliti kako crtam

nečije ...., nešto bezobrazno recimo,

 u ćošku salvete.

ne. ja to ne radim.

ja pišem ako niste znali.

retko, baš retko napišem nešto na stolnjaku,

još ređe na jastuku ili pokrivaču.

uglavnom pišem po papiru

i smrzavam se u ovoj hladnoj sobi.

i gorim kao sijalica što visi na parčetu žice,

sa plafona.

ali pisanje pre svega.

da,

pišem.

ovo je napisano danas za opkladu. trebao sam da napišem -pišem- više od dvadeset puta,

u manje od deset rečenica. a da ne ispadne glupo.

i nije tako glupo.

a i istina je.

stvarno pišem.

pišem i crtam po uglovima.
malo sam slagao da sam lagao. : )

neke recke se udare na zid a neke urežu u srce.
zid zna. srce ne zna za razliku u polovima.
sa zida, sa malo gita, mogu sve da ih izbrišem,
prefarbam, i kao da ih nije bilo.
ali kakvim koncem tebe da zašijem?
bio si grozan i bio si ok. bio si mi neprijatelj i brat.
i guru, i učenik, i komšija,
nadam se da te tamo čekaju nepregledna polja
cvetova crvenih kao krv, koja si toliko voleo.
mirno more o kapetane,
sail on with silvergirl.

šta misliš?
koliko će bogovi biti milosrdni prema našoj vrsti?
i da li u limbu postoji neka čekaonica za takve kao mi?
i da li će nas vratiti kao mrave ili pčele radilice,
da naučimo da budemo korisni zajednici.
ili jednom stepski vuk ostaje uvek.
ćud ne menja.
mirno more prijatelju.
sail on by.

 srletu, danas

tek večeras, dok su mi lomili kosti,
uverio sam se u nepogrešivost postojanja.
dok sam ležao u lokvi krvi shvatio sam da nema drugih svetova.
da je ovaj jedan i neponovljiv.
kada su me vukli dugim hodnikom, pa dole u podrum,
shvatio sam da je linearnost vremena izmišljotina.
postoji samo ovaj trenutak, samo sada i ovde,
u zvuku repetiranja da je svest jedna i nedeljiva.
i tek kada su mi uperili pištolj u glavu shvatio sam da
od svih mogućih realnosti ova ne samo da je najbolja,
već i jedina moguća.
kada je metak krenuo iz cevi uz prasak,
dotakao sam večnost i ostao u njoj.
šteta što nemam ni olovke, ni papira,
mislim da bih o tome mogao da napišem knjigu.

jesam, i pre nego što smo počeli rešio sam da te pustim da pobediš. bilo bi mi ispod časti da odavde odem kao pobednik. ti nisi trofejni primerak i ne bih se time hvalio. i jesam rutinski počeo da se otvaram, onako kako se otvaram uvek kada igram, bez obzira koliko je partija ozbiljna...
no, nisam obratio pažnju šta ti radiš i prevideo sam tvoju zamku. tek dva poteza pre nego što ću izgubiti najjaču figuru probao sam da se izvadim. prekasno.
hteo sam da izgubim ali ne tako brzo. ne na tako amaterski način. u porazu sam hteo da ostavim utisak, hteo sam da znaš da sam te pustio. hteo sam da i ti imaš svoj mali poraz. možda u sebi utisak da sam iznad situacije.
ne ovako.
ne početnički jer to nisam. bar mislim da nisam.
pobedila si i ja ti čestitam. mogu samo da se nadam da će ti na pamet pasti da sam hteo da te pustim i da zato nisam obratio pažnju.
kada si već pobedila ostavi mi mali prolaz i mala vrata, tolika da se mogu provući a da me publika ne vidi ovako ništavnog. ostavi pobedjenom bar minimum dostojanstva. nadam se da hoćeš.
jer ipak.. ipak sam te pustio.

opet, pitanje zašto. zašto je nebo plavo, voda takođe, zašto hodamo na dve noge, zašto nemamo krila? mnogo puta postavimo i - zašto sam to uradio/la? ili zašto nisam?
večito pitanje. izgleda da kako odrastamo, sve više je bitno kako nešto uraditi.
dakle, ne zašto, nego kako. ako me zanima pisanje ne treba da se pitam: zašto da napišem knjigu, neko kako da je napišem. nije tako bitna knjiga, odnosi se mnogo šire. nije čak ni pisanje toliko bitno, radi se o životu generalno. generalno, i razvoj čovečanstva je išao tim pravcem, od metafizičkog – zašto ? – prema naučnom – kako ?
u najvažnijim pitanjima npr  – ..... pogoditi svih sedam brojeva? – to – zašto?- uopšte ne postoji. postoji samo – kako, a da nas ne uhvate?
mada što kaže guli... ništa od tog listića.
kako,  kako, kako... kakodačem dok hodam u krug.
a što? zašto? čemu? – je pitanje za one sa privilegijom da mogu to pitanje da postave, kojima je svest još uvek otvorena, neukroćena i neopterećena kombinacijama i mahinacijama.
za klince i klinceze ; )

dobro sam se sakrio.
pronašao sam sigurno mesto i više ne mrdam. zaustavio sam misli, prestao da se hranim i da pijem, i ono najvažnije, prestao sam da dišem. ovog puta me ne mogu naći ma koliko i kako tražili.
a ti, ti kada iskreno... ne samo onako, nego zaista iskreno i jako poželiš da me vidiš, pojaviću se. napraviću korak iz najveće senke koja se tada nalazi negde oko tebe,izaći na svetlo i okrenuti se na petama da me možeš dobro pogledati. zatim napraviti korak nazad u senku i nestati.
ni sa dosadom problema nema. slušam poludele pesnike kako recituju stihove all nigt long.
ajd sad ti

kada negde u dobokoj noći stane sat i zvezde naprave svoje konačne aspekte. kada strava  ustane i počne iz daleka da dolazi. kada život prestane da liči na loše režiranu farsu, iz koje sledi zaključak ili iskustvo  i u ćeliji se probudi program samouništenja. poslednje brane užasa i ludila popuste i tanka linija između postojanja i nepostojanja postane jako blizu...
nema tu ni boga, ni isusa, ni muhameda, ni mame da stanu uz nas. još manje je nekakvih mefistofelesa i volanda, i ostalih “delova sile zla koji samo dobro stvaraju”.
svaka se ideja o ljubavi bezgraničnoj, ili ideja o bilo kakvom višem biću razbije u parčiće, svaka borba dostojevskog za duše postane i ostane negde daleko iza..
čak i to poslednje suočavanje bića sa sopstvom, na koje izgleda neki imaju pravo dok su ostali topovsko meso, postane besmisleno...
tada..
tek tada...
znam da je pitanje kako nestati - pogrešno i da postoji samo pitanje -  kako postojati, ali ovo i jeste blog promašenih tema i protraćenih mogućnosti.

luv u
vaš drug ; )

meseci su prošli, ako ne i godine, od dana kada je velika bolest prošla kroz moje selo, ne ostavljajući nikog iza sebe. jedini sam koji je pobegao. i od toga dana lutam, tražeći ga. samo da ga pitam – zašto? – ako ga ima uopšte.
i u pustinji sam mu rekao sve. da se stvori preda mnom i objasni mi ako je bog i ljudi, i ako mu je stalo do jedne duše uopšte. da mi na sekund olakša, da bar na sekund ponese deo, mali, najmanji, koliko je zrno peska malo, boli što me je učinila ludim i učinila da ne shvatam šta to on odozgo hoće, sem da nas pobije sve.
nikoga nisam video. i ništa do pustinjskog vetra što mrmlja nerazgovetno. ne nađoh ga.
put me doveo dovde. stao sam pred ovaj veliki grad i gledao kako se kapije njegove otvaraju i kako gomila ljudska izlazi iz njega. prvi put video žive ljude posle toliko vremena i decu. mnoštvo dece kako trči s kraja na kraj kolone skakućući i veselo pevajući.
gledao život kako trči u krug. gle, još ima dece i još život nije stao. i to je bog, ta gomila, reka što ide i kraja joj nema. i steže mi se grlo i u grudima mi se steže... međ živima je bog.
sa živima korača i živ je kroz osmeh i igru nevinu. i sam život poče da se sliva u mene i kroz mene ide i tera smrt koja je toliko dugo sa mnom.
kroz druge živiš ti... šta je jedna nesreća spram sveta ovolikog.
i onda jezivi prizor mi uze misli. u sredini povorke tri čoveka, unakažena batinama nose drvo na leđima. i vojnici oko njih ne daju svetini da ih raskomada, jer jasno je da su lopovi i zločinci. i ja u užasu, čas spašen, čas vraćen u ovaj grozni svet pođoh na brdo sa njima.
ceo taj prizor je nestvaran, gde zločinac gubi dah i mržnja u očima ljudi okolo i deca što bi ga sama rastrgla da se vojnici sklone. sledeće što vidim su klinovi, ogromni, gvozdeni kojima ih pribijaju da bi mogli visiti. svakim udarcem malja, što lomi kosti, u meni ono malo vere i nade što se vratilo, nestajalo je.
i na kraju kada ih kao gomile mesa podigoše u meni ne osta ništa. ni nade, ni straha, ni ljutnje na boga. ničega sem prazne duše. možda ni nje jer ne znam više. samo oči u koje se sliva sav taj užas.
tek kasnije čuo sam da jedan među njima i nije zločinac, već ludi učitelj koji je hteo da poruši hram.
i još sam čuo da ljudi govore da je pred samu smrt zvao oca svoga... nekog svog boga.
da li našeg, čiji je hram hteo da sruši, jednog od onih mnogobrojnih, koje strana vojska slavi ili nekog svog, ne znam.
samo znam da je tada, na tom brdu, sa njima iz mene nešto otišlo. nešto što sam mislio da je nestalo odavno još kada sam bežao iz sela. ono malo toplote što nas vezuje kao ljudska bića a čemu ni ime ne znam, niti postoji.

ušao sam u tvoj život kao slon u staklenu radnju. nije bilo toga što nisam preturio, pola stvari razbio. ni sada ne znam zašto ti je to bilo simpatično.
nisam podnosio pomisao da te poznajem samo dve nedelje, želeo sam da te znam dvadeset godina pa sam žurio kao da će sutra sveta smak, a ja te čak ni površno ne poznajem.
a hteo sam da o tebi znam sve, svako osećanje od najranijih dana,svaku reakciju na svaku moguću situaciju. hteo sam da znam za svaku tvoju ljubav pre mene, ako ne svaku onda bar one koje su ti obeležile odredjeni deo života, ostavili trag, ili ožiljak ...
hteo sam da u malom prstu imam tvoj svaki strah, svaku želju, čežnju, maštariju. da podeliš sa mnom ono što ne deliš sa drugima. da ti budem i prijatelj, i ljubavnik, i uteha, i podrška.
dan sa tobom bih da pretvorim u sat i godinu u dan. izbrisao bih granicu koju sada jasno vidim kako stoji izmedju tebe i mene.
hteo sam da u sledeće dve nedelje imamo dvoje dece i da za dva meseca dobijemo prve unučiće. uplatio bih četrdesetominutno krstarenje dunavom i napravili bi bar dvadeset slika.
onda bi vremenom (mislim mesecima) počeli da bolujemo od istih bolesti, tipa: reuma, išijas, itd...
i oprosti ljubavi na kraju zbog jedinog sebičluka... ali želeo bih da umrem pre tebe, onako, statistički korektno... jer ne bih mogao da živim ni nanosekunde bez tebe.

9.11.2010 - 16:19

Poslao/la dvoja

a na kraju, kad se podvuce, sve se opet svede na mani. cak i vreme. - tako sam cuo, ne znam to iz iskustva

Permanent Link

9.11.2010 - 16:28

Poslao/la asterion

Ne znam šta da ti kažem..ne bi trebalo tako da bude. Bar ne tamo gde sam ja "odrala" i gde "živim", a to je moje mesto u glavi..Najviše volim da citiram ovo:"A lot has changed in three hundred years. People are no longer obsessed with the accumulation of 'things'. We have eliminated hunger, want, the need for possessions."The economics of the future is somewhat different.... You see, money doesn't exist in the 24th century... The acquisition of wealth is no longer the driving force in our lives. We work to better ourselves and the rest of humanity."~ Star trek i onda mi zaista dođe da plačem ,jer skoro svim bićem sumnjam da će se to ikada desiti. I sada osmeh To ti je za fuka (dogovorićemo se)

Permanent Link

9.11.2010 - 17:09

Poslao/la Mo

Kakav fleš jbt

Permanent Link