kada negde u dobokoj noći stane sat i zvezde naprave svoje konačne aspekte. kada strava ustane i počne iz daleka da dolazi. kada život prestane da liči na loše režiranu farsu, iz koje sledi zaključak ili iskustvo i u ćeliji se probudi program samouništenja. poslednje brane užasa i ludila popuste i tanka linija između postojanja i nepostojanja postane jako blizu...
nema tu ni boga, ni isusa, ni muhameda, ni mame da stanu uz nas. još manje je nekakvih mefistofelesa i volanda, i ostalih “delova sile zla koji samo dobro stvaraju”.
svaka se ideja o ljubavi bezgraničnoj, ili ideja o bilo kakvom višem biću razbije u parčiće, svaka borba dostojevskog za duše postane i ostane negde daleko iza..
čak i to poslednje suočavanje bića sa sopstvom, na koje izgleda neki imaju pravo dok su ostali topovsko meso, postane besmisleno...
tada..
tek tada...
znam da je pitanje kako nestati - pogrešno i da postoji samo pitanje - kako postojati, ali ovo i jeste blog promašenih tema i protraćenih mogućnosti.
luv u
vaš drug ; )