tek večeras, dok su mi lomili kosti,
uverio sam se u nepogrešivost postojanja.
dok sam ležao u lokvi krvi shvatio sam da nema drugih svetova.
da je ovaj jedan i neponovljiv.
kada su me vukli dugim hodnikom, pa dole u podrum,
shvatio sam da je linearnost vremena izmišljotina.
postoji samo ovaj trenutak, samo sada i ovde,
u zvuku repetiranja da je svest jedna i nedeljiva.
i tek kada su mi uperili pištolj u glavu shvatio sam da
od svih mogućih realnosti ova ne samo da je najbolja,
već i jedina moguća.
kada je metak krenuo iz cevi uz prasak,
dotakao sam večnost i ostao u njoj.
šteta što nemam ni olovke, ni papira,
mislim da bih o tome mogao da napišem knjigu.