meseci su prošli, ako ne i godine, od dana kada je velika bolest prošla kroz moje selo, ne ostavljajući nikog iza sebe. jedini sam koji je pobegao. i od toga dana lutam, tražeći ga. samo da ga pitam – zašto? – ako ga ima uopšte.
i u pustinji sam mu rekao sve. da se stvori preda mnom i objasni mi ako je bog i ljudi, i ako mu je stalo do jedne duše uopšte. da mi na sekund olakša, da bar na sekund ponese deo, mali, najmanji, koliko je zrno peska malo, boli što me je učinila ludim i učinila da ne shvatam šta to on odozgo hoće, sem da nas pobije sve.
nikoga nisam video. i ništa do pustinjskog vetra što mrmlja nerazgovetno. ne nađoh ga.
put me doveo dovde. stao sam pred ovaj veliki grad i gledao kako se kapije njegove otvaraju i kako gomila ljudska izlazi iz njega. prvi put video žive ljude posle toliko vremena i decu. mnoštvo dece kako trči s kraja na kraj kolone skakućući i veselo pevajući.
gledao život kako trči u krug. gle, još ima dece i još život nije stao. i to je bog, ta gomila, reka što ide i kraja joj nema. i steže mi se grlo i u grudima mi se steže... međ živima je bog.
sa živima korača i živ je kroz osmeh i igru nevinu. i sam život poče da se sliva u mene i kroz mene ide i tera smrt koja je toliko dugo sa mnom.
kroz druge živiš ti... šta je jedna nesreća spram sveta ovolikog.
i onda jezivi prizor mi uze misli. u sredini povorke tri čoveka, unakažena batinama nose drvo na leđima. i vojnici oko njih ne daju svetini da ih raskomada, jer jasno je da su lopovi i zločinci. i ja u užasu, čas spašen, čas vraćen u ovaj grozni svet pođoh na brdo sa njima.
ceo taj prizor je nestvaran, gde zločinac gubi dah i mržnja u očima ljudi okolo i deca što bi ga sama rastrgla da se vojnici sklone. sledeće što vidim su klinovi, ogromni, gvozdeni kojima ih pribijaju da bi mogli visiti. svakim udarcem malja, što lomi kosti, u meni ono malo vere i nade što se vratilo, nestajalo je.
i na kraju kada ih kao gomile mesa podigoše u meni ne osta ništa. ni nade, ni straha, ni ljutnje na boga. ničega sem prazne duše. možda ni nje jer ne znam više. samo oči u koje se sliva sav taj užas.
tek kasnije čuo sam da jedan među njima i nije zločinac, već ludi učitelj koji je hteo da poruši hram.
i još sam čuo da ljudi govore da je pred samu smrt zvao oca svoga... nekog svog boga.
da li našeg, čiji je hram hteo da sruši, jednog od onih mnogobrojnih, koje strana vojska slavi ili nekog svog, ne znam.
samo znam da je tada, na tom brdu, sa njima iz mene nešto otišlo. nešto što sam mislio da je nestalo odavno još kada sam bežao iz sela. ono malo toplote što nas vezuje kao ljudska bića a čemu ni ime ne znam, niti postoji.
