iz naopakog neba ispali smo naglavačke moj prijatelju.*
zato nas u svakom trenutku priče boli svaka kost.
rdjamo i rdjavimo kako smo matoriji.
«ne poznajem te po koraku, već po škripi tvojih zglobova.»
moj limeni druže.
za stalno prizemljeni:
krila su nam odavno spala i spaljena
što se nije pokazalo kao loše, sa njima bi imali vraških problema.
vreme je da počnemo misliti na aerobik, tai chi...
ili na antidepresive i painkillere.
vreme je za komplekse vitamina, omega kiseline...
ili za alkohol...
znaš prijatelju,
kada se približiš kraju puta...
kada ti ostane još samo da zakucaš na ta poslednja vrata,
iza kojih se kriju svi odgovori, postane ti svejedno.
postaneš ravnodušan.
dok andjeli i djavli bore svoje borbe,
dok bogovi igraju svoje igre...
mi smo ti koji su izgoreli u tim bitkama...
shvatili smo da smo mi ti koji su se zaigrali
i u tim igrama pronašli samo zaborav.
ali ne zanima me više šta je preko granice neba.
prečesto poželim da zaspim crnim snom bez snova,
nadjem svoj mir i spokoj...
znam da te brinu sećanja na sve što je moglo biti.
a ništa se od toga nije desilo.
nije to vredno, nikada i nije bilo.
sada kažeš da želiš sreću....
- samo izadji,
tako je divan dan... izadji, izadji.
pojuri je.
oseti osećanja. pusti neka te ispune svetlost i smeh.
tako je divan dan...
*da sam bezobrazan, rekao bih: "sišli smo s uma u sjajan dan..."
ali nisam. ;)