volim ljude
generalno
ne volim možda sa njima da provodim vreme, družim se, pričam, svidjam, mrzim, bijem, mazim... generalno ljubav je ljubav i nema veze sa navedenim radnjama.
nije da pokušavam da se sklonim, nema tu straha, neke veće nelagode...
ali ne moramo puno da se gledamo... srećemo...
i zato biram vreme kada ću biti tu.
posle ponoći? jedan, dva sata? neeee....
suviše fensi.
zaspati sa prvim sumrakom i ustati pre svanuća budi neke praiskonske osećaje, možda je bolje reći intinkte, izgubljene u vremenu kada smo živeli kao društvo lovaca - sakupljača.
moje novo, novo u svesti, staro u genima, iskustvo je zora.
niko normalan nije budan u zoru...
i to me raduje.
sem ponekih profesija, drugih razloga da se bude budan nema.
mašinovodje npr. oni mi padaju na pamet... i pekari.
čak, portiri i stražari dremaju.
vampiri su se zavukli na svoj dnevni počinak,
još ponekog probudi erekcija...
(naročito one mladje, ali bez brige... to je prolaznog karaktera... jel, tako sam čuo?)
uvek prijateljski nastrojene prema meni, vrane se bude dosta rano...
ali u sam cik zore, taj trenutak svitanja nema ih.
(počeo sam da pišem o ljubavi prema ljudima i neumitno stigao do vrana...)
dobro... da ne gnjavim više...
kada su mi prve asocijacije, takve, kakve su...
mogu da zamislim kakav će mi biti ostatak dana...
ali ostatak dana, čim je ostatak – nebitan je... patrljak k'o patrljak.
hteo sam samo da kažem da... kada uđe u modu, i počnete da dočekujete, ili ustajete pred zoru,
ja ću početi da ležem oko 00 i ustajem u 09.
ehhh... dragi moji ljudi....  da smo se ranije sreli....
sada je dockan, svanulo je već.. i sve se vidi.
 

prepravljeno i dopunjeno,
za nekog koga još uvek volim da sretnem
18.3.2011.
hvala v.  : ) 

iz naopakog neba ispali smo naglavačke moj prijatelju.*
zato nas u svakom trenutku priče boli svaka kost.
rdjamo i rdjavimo kako smo matoriji.
«ne poznajem te po koraku, već po škripi tvojih zglobova.»
moj limeni druže.

za stalno prizemljeni:
krila su nam odavno spala i spaljena
što se nije pokazalo kao loše, sa njima bi imali vraških problema.
vreme je da počnemo misliti na aerobik, tai chi...
ili na antidepresive i painkillere.
vreme je za komplekse vitamina, omega kiseline...
ili za alkohol...

znaš prijatelju,
kada se približiš kraju puta...
kada ti ostane još samo da zakucaš na ta poslednja vrata,
iza kojih se kriju svi odgovori, postane ti svejedno.
postaneš ravnodušan.

dok andjeli i djavli bore svoje borbe,
dok bogovi igraju svoje igre...
mi smo ti koji su izgoreli u tim bitkama...
shvatili smo da smo mi ti koji su se zaigrali
i u tim igrama pronašli samo zaborav.
ali ne zanima me više šta je preko granice neba.
prečesto poželim da zaspim crnim snom bez snova,
nadjem svoj mir i spokoj...

znam da te brinu sećanja na sve što je moglo biti.
a ništa se od toga nije desilo.
nije to vredno, nikada i nije bilo.
sada kažeš da želiš sreću....
- samo izadji,
tako je divan dan... izadji, izadji.
pojuri je.
oseti osećanja. pusti neka te ispune svetlost i smeh.
tako je divan dan...

*da sam bezobrazan, rekao bih: "sišli smo s uma u sjajan dan..."
ali nisam. ;)

uzmete pakost i inat...
da drugari, dobro ste pročitali
pakost i inat
pa dodate malo zlobe
da, zlobe
i pregršt gluposti, tu ne štedite
...gluposti koliko vam volja.

a gordost vam  nisam pomenuo?
ma nemojte...
jesam, jesam
i gordost i osionost.
doduše,
ako nemate osionost stavite...
dosta sujete - takodje ne štedite.

i dobićete...
da drugari dobićete....
a sad to lepo promešajte,
pa to lepo prospete u wc šolju,
ne zaboravite da pustite vodu
i taman će stići gde treba.

o, kako me je mrak tvoje sobe ubio. pretukao i dotukao. šutirao kada sam pao...
izvini što sam umro tu, na sred tvog tepiha... nisi ti kriv. ja sam.
moja greška... nisam očekivao takav mrak.
ti verovatno i ne znaš da sam tu, mrtav, verovatno se saplićeš o mene, psujući svoje demone zašto te sapliću... kada si ih nahranio.
izvini, ali znao si da pravim cirkus gde god se pojavim.
da ne može, ne može proći normalno.
i sada ležim tu, kao na pepelu klada...
gospodin k. je na svom kraju video zrak svetlosti, tik pre nego što će ga zaklati. i sa tim zrakom je otišao...
kuda ću ja? ostaje mi da tumaram po tavanici, gde je mrak možda najgušći...
nema šanse da kroz ćebad zakucanu za prozore nešto prođe... to mora da su ruska vojna ćebad... sibirska... bez nade...
sreća, pa imaš dobar usisivač. usisaj me malo po malo, kako se budem pretvarao u prašinu.
i izvini još jednom.
o Bože... kakav je to mrak bio...

deset, devet, osam....
četir, tri, dva,

 
jedan ljuti gusar
postao je medan
prosto se istopio
ostao .......

moja propast ne poznaje granice.
još uvek je daleko od njih. ponekad kada im pridje, ispituje ih.
voli da ih pomeri, kada je u prilici.

moja propast je šarmantna i hipnotišuća.
ona je lepša od hiljadu lepih žena.
ona je snažnija od hiljadu dizača tegova...

moja propast je prava zavodnica, koketna.
ona dozvoljava i drugima da u našoj igri učestvuju.
znam da joj nisam dovoljan i nesebično je delim.

kada smo sami gledamo se dugo. tada je nežna.
ponekad otvara kišni mantil i pokazuje mi svoje bezdane.
otkriva mi svoje tajne. pažljivo mi sklanja pramen sa vlažnog čela.
njen dodir je mek kao svila...
njeni su poljupci hladni.
pogled uvek vatren.

njena jedina konkurencija je moja smrt.
ona to zna i zato žuri ka njoj. žuri da se sa njom obračuna,
kao stara, ljubomorna supruga sa mladom ljubavnicom.
znajući ipak, da tu bitku ne može dobiti.

dok ti nebo šapuće svoje tajne, ti zviždućeš i gledaš u zemlju.
hodaš bez cilja dok sveci marširaju. daleke pesme dalekih zemalja zovu te,
ti ispijaš svoje piće u tek otvorenoj bašti,
razmišljaš da odeš... a ne odeš nikad.
pa komentarišeš prolaznike...
i prolaznice.

 
novi svetovi čekaju da ih otkriješ dok žuriš na ručak, voziš se taksijem.
prelaziš ulicu dok ti zvezde tiho govore da kasniš,
da zauvek kasniš na sastanak sa svojom sudbinom,
negde u predgradju. ;)

eto
prodje odmor... slava mu i hvala.
vidim nisam mnogo propustio... jel ste čuvali decu? pink, punk... svi na broju?
ok.
dobro je i da zvezdana (škorpija11... pitaj boga kako se još naziva u tom svom razmnožavanju) nije prestala da mi piše preteće poruke. svaki put me obraduje jer znam da neko misli na mene. sad, što to razmišljanje ide u pravcu scena u kojima se klatim obešen o neku granu ili zapomažem dok se giljotina obrušava na moj vrat, zaista nije bitno. bitno je to da me moja drugarica nije zaboravila. stoga, zvezdana thanks :)

*********

znate da moje interesovanje za magiju, alternativnu medicinu i kojekakve druidske fazone nikada nije bilo malo... medjutim, posle pretvaranja belog maga dabića u dr. karadžića, više nemam ni trunke sumnje. rešio sam da se bacim na «madjiške» kako te operacije jedna moja drugarica veštica zove. nemam nameru da se pretvorim u nekog drugog, to je posao za vrhunske adepte, ali da napravim jedan vrhunski magični napitak, to mogu.

elem juče još prijatelj mi dade parče svog kućnog ljubimca, odnosno kućne ljubimice.
kako to brutalno zvuči... ali zaista je tako. pošto ju je doneo sa (original) tibeta, nastanio ju je u tegli, gde ova gremlinka sada živi i radi.
posle kratkotrajnog jurcanja po toj istoj tegli, moj prijatelj  je izvuče i onako drhtavu preseče makazama na pola. – tako se to radi, tako treba – rekao je – niš' ne brini, narašće nova... –
od jedne nastaju dve, od dve – četiri... kad bi tako moglo sa klaudijom šifer, pa da jih valjamo crnogorskom rukovodjstvu! alaj bi se namlatili kinte...
eh klaudija, što nisi gljiva...

klaudija je desno

eto... sad rekoh sve.
kućna ljubimica je gljiva.
gljiva?
pa nije baš... više je simbioza plesni i bakterija al' ajd' sad...
kad ceo svet kaže pečurka...
i ta pečurka-gljiva, budj i bakterija se zove kombuha. kada u google budete ukucavali, pod uslovom da vas zanima, ukucajte – kombucha.
kada se kombuha uroni u zeleni ili crni čaj počinje fermentacija koja traje nedelju dana. finalni proizvod je kombuha napitak, isti onaj koji možete kupiti u prodavnicama zdrave hrane a papreno je skup.
kažu da je taj napitak dobar za...
u stvari nije dobar za sve bolesti ovog sveta i šire. ;)
ne morate biti bolesni, u bukvalnom smislu, da bi ga pili. mada, slobodan sam reći da smo ovde na blogu, svi na neki način bolesni... evo da krenem od sebe: boli me: besparica, duša i srce a najčešće me zabole baš .. za sve što se dešava. i sve će to kombuha da sanira... jednog dana.
da ne ulazim u detalje, kao što rekoh tata-google će sve to podrobno da objasni...
nego da nabacim par sitnica, verovali ili ne, jeste li čuli da...
su u kombuha klubu recimo: madona, šer, suzan saradon, barbara strejsend...
ali i ronald regan i... i... i... staljin jeeeeeeee!!!!!!!!!!!!!!!
(koji više nije aktivan član iz opravdanih razloga).
pa kad može hazjain da cirka... što ne bi i aj... vid'la žaba... jel?

i rusi su u modi ovijeh dana pa preporučujem malo ruske magije
rusi1
rusi2

moja preporuka: http://www.kombu.de/index.htm
kao jezik izaberite esperanto, a ne kao šar pej, plavi... i uživajte...
u neimanju pojma
nit blage veze sa vezom.
baš kao i ja... s' tim što ja nemam pojma opušteno, uz kombuha čaj... uta ta!!

*na slikama su klaudija i kombuha... bez dabitja ;)
a evo i malo 'zike.. na ovu toplotu :))

                                    ČESTITAM!!!!

DOŠLI STE DO KRAJA INTERNETA. OVO JE POSLEDNJA STRANA i ....  nema dalje.

sada lepo ugasite svoj računar i radite nešto pametno... npr. čitajte neku knjigu.

nadam se da se nećemo sudariti glavama jureći poljupce.
biću tu, a ti budi ono što jesi. pričaj mi šta misliš. ne stidi se i ne sakrivaj ono što osećaš.
budi, budi ti... kao što znaš da kažeš...
svaki put je prvi put. ne znam odakle smo počeli, ni kuda idemo. kraja sigurno nema...
učimo da se prepuštamo ovim strujama. glupost je i pomisliti da ih možemo kontrolisati.
ležimo na ledjima, ležimo izukrštani i isprepleteni...
putujemo daleko...
sve dalje od očiju, sve bliže srcu.

mislio sam da sačekam ime mandatara i da ostavim ovu zabelešku, ali.
baš je svejedno...

 
pitam se kako će se slagati sps i ds...
nacionalno pomirenje... toliko priželjkivano jedinstvo.
shvatam koliko duboko sam ganut, za malo da pustim suzu...
brinem da li će gospoda socijalisti pokazati gospodi demokratama neke stare fore džeparenja i da li će im tadićevci uzvratiti pokazivanjem novih, evropskih metoda lopovluka.
baš brinem.
nova vlada će imati 27 članova i dva nova ministarstva: za gradjevinu i prostorno planiranje, i za ljudska i manjinska prava. javlja mi se da će jednog dana, svaki gradjanin srbije biti ministar...

za tren pomislim kako je šteta što narodnjaci, radikali i dačićevci nisu uspeli da se dogovore, jer je to jedini način da se završi s' njima... najzad...
ali shvatim da sadašnjoj vlasti odgovara tako mediokritetska opozicija – dok postoji gori, nismo najgori! – kao da je grunfova kovanica...
zato ih i nisu zabranili petog oktobra. prazno opoziciono mesto bi bila šansa za neke ozbiljne i inteligentne ljude, mada opet, ovo je srbija pa se takvi guraju pod tepih.
najbolje ne rizikovati, a sa radikalima rizika nema...

budućnost je izvesna koliko i kvadratura tominih nekretnina.
brinem se i kako će moj imenjak preživeti gubitak funkcije. e moj vojo... moj vojo... pa zar večeru za veru?
...pre će biti da se čovek preračunao.
još sam hteo nešto da napišem o novoj vladi, pre nego što nas ivica sve po'apsi, ali neću. dovoljno su odvratni sami po sebi.

  trudim se da nadjem neku prigodnu,
                                                  groznu muzikicu...

kuda ideš čoveče?
- nikud.
gde si bio i šta si radio?
- nigde, i ništa nisam radio.
vraćaš se... odlaziš?
- da bih se vratio, morao bih, pre toga, negde da odem,
ja ne idem nikud.
negde si morao biti, možda se ne sećaš?
- nemam svoja sećanja.
a želja? sigurno ih imaš. gde bi želeo da budeš?
- daleko, to je jedino što znam.
da li si živ?
- to ne znam. ponekad osetim kako krv struji mojim žilama.
znači osećaš?
- da, osećam ponekad.
sme li se znati šta?
- osećam sneg i kišu na licu.
osećam da sam ti prijatelj.
ko te je stvorio?
- ti... i samo dok se okreneš,
prestaću da postojim.

sačekati povoljniju priliku znači odustati od ove ovakve,
nikakve, mada ipak prilike.
jer pojaviće se negde... nekada... bolja.
jednom se ionako sve izravna. jednom, svi ćemo doći na nulu.
neko će se umanjiti, neko uzvisiti.
čemu onda žurba?

uvek je dobro sačekati, strpeti se.
na taj način se, ne mali broj puta i uštedi.
sačekati znači ne potrošiti.
ne potroši se ni život tako.
samo... život ipak prodje...
i nepotrošen.  

kada krenete negde, sačekajte malo.
sačekajte sebe,
znate koliko ste spori i koliko vam vremena treba.
ne žurite.
ponesite sebe kao dobru garderobu, kao lepu frizuru.
nije lepo pojaviti se negde bez ...
budite sebi dobar drug ;)

evo i ja ću sačekati...
taman koliko da odzviždućem: 

i tako
mislim o tome...
šta smo mi prema univerzumu... što bi rekao pred skok
jedan lalinski samoubica.

mislim kako je već deplasirano reći da je sve u ovom gradu... a što je bilo dobro
i što je ovaj grad činilo ovim, odnosno onim... nestalo.
otišlo, otputovalo, zbrisalo, pomrlo,
ili se zaglavilo.
nasukalo se na obalu evropske kanalizacije,
i tu u miru, pomrčini i smradu, ispušta svoju dušu.
još samo postoji svest o agoniji.
eh, moj beograde – što bi rekla ceca

mislim o tome...
na šta će ličiti nova vlada.
stari i novi ....... (upiši po želji), ujedinjeni pred masom praznih džepova.
i nekako mi ih dodje žao.
jer nije lako.
da se čovek obogati nisu više potrebni dani, par završenih poslova,
već nedelje i meseci, čitavi nizovi zakulisnih radnji i mahinacija...
nadam se da će se snaći i da će nas palma, limeni čovek, penzioner, vuk, strašilo, lav kukavica, ivica i ostala menadžerija, obradovati :D
uel... što bi rekla jedna prava dama, vejn... pardon! džejn kaunti...
a široke narodne mase potvrdile i složile se
oooogromnim aplauzom !!!
...

gore u brdima gore vatre, dole u dolini je vlaga
noć provlači svoje crne prste kroz našu kosu.
noć diše svoj noćni vazduh i raste
pokazuje nam svu raskoš noćnog neba
šapuće svojim noćnim jezikom.
duži naše senke dok ne potonu u potpunu tamu.

ko dugo noću bdi, nauči ponešto o njoj
recimo kako da tiho tapka po kući a da ne probudi ukućane,
kako da otvori frižider a da to niko ne čuje.
mi smo deca noći i noćni grabljivci, naša lovišta su špazevi i ostave.
ližemo prste umočene u džem, ne paleći svetla
čula su nam oštra, već sasvim dobro vidimo u mraku
i mrak nam prija.

da, svaka noć je prava
prošle noći sam uhvatio malo DATAROCK-a...
bojim se da ću i ove noći na njih potrošiti par sati
( ne na način koji vam je prvo pao na pamet ;)                  

u ovoj priči radi se o tati. imao taj tata sina, prvenca. diku svoju, svoj ponos. taj sin se kasnije navukao, kao zmaj, pa je posle komune završio u budističkom manastiru. ili počeo, kako se uzme.
no,  za ovu priču je bitna i ćerka. tatina maza, tatina mezimica. ali ćerkica nije htela da uči. nije završila ni srednju, pa su se tatini snovi, da će neko naslediti njegovu zubarsku ordinaciju, srušili. ćerka se kasnije udala za rumenog seljaka, koji ju je onako histeričnu gledao kao malo vode na dlanu. sada izigrava gospodju negde u ...
mama je ipak stub porodice i ovo će biti priča o njoj.
mada neće, jer je od te iste porodice odavno digla ruke. ima ljubavnika koji je 20 godina mladji od nje, a izgleda kao da joj je unuk.
u stvari najbitnija je baka. baka koja se celog života žrtvovala i koju život baš i nije mazio, prvo zato što joj je poslao onakvog dedu... ali nećemo o njemu...
pričaćemo o komšiji, tačnije njegovom psu koji je lajao i lajao. noću i danju, sve dok ga grozne komšije nisu otrovale. no, on nije ispustio svoju plemenitu, pseću dušu. bolovao je par dana i preživeo. ali više nije lajao.
već je počeo da psuje. psovao je sasvim razgovetno, na sav svoj pseći glas. dolazili su ljudi da vide ovo čudo. smejali su se neprekidno, bili su srećni i ispsovani.
jednom prilikom je, svojim psovkama isprepadao jednog prevoznika peska toliko da je isti istovario na sred ulice.
jak vetar je u sledećih par sati razduvao sav pesak na sve strane sveta.
on je izgleda jedini, u celoj ovoj priči, znao šta radi.

on je u šuštanju noći prepoznao huk planete koja užasnom brzinom jezdi kosmičkim prostranstvima...
pao je na zemlju i uhvatio se za vlati trave, da ne bude oduvan sa iste i ne završi plutajući negde ka mesecu....
ona je baš prolazila kroz parkić, na čijem je igralištu on izvodio ovaj neobičan performans. videvši nešto ogromno i crno kako se valja nekoliko metara od nje, prvo se uplašila. zatim je nošena nekom čudnom radoznalošću prišla, polako i oprezno.
bio je svestan, čuo korake, znao je da mu neko prilazi... no, taj grozan osećaj da nebo želi da ga usisa lebdeo je fluidno u izmaglici iznad njega...
spasi me... – zavapio je promuklo.
spasi me.
ona se već našla iznad njega, stavila je njegovu glavu u svoje krilo, brisala mirišljavom maramicom krupne graške znoja sa njegovog čela.
spašću te, ne boj se. – tiho je govorila, pipajući u mraku po torbici, tražeći mobilni telefon. našla ga je i pozvala hitnu pomoć.

dugo je stajala na ulici, gledajući u pravcu kojim su odjurili.
no, nije mogla videti kako se posle nekoliko predjenih kilometara prvo prednji, a potom, polako i nekako stidljivo, podižu i zadnji točkovi. kako ceo automobil sa upaljenim rotacionim svetlom poleće. prvo nisko, preko krovova kuća, zatim sve više...
i leti.
visoko.
visoko... i nestaje u jednom ogromnom kumulusu.

ovi su se uvek bolje zabavljali nego oni.
oni ih gledaju sa strane, kao da ne učestvuju u zabavi.
ispod oka oni gledaju njihove razvratne devojke
ogromne količine alkohola, bahanalije bez stida.
jedini je problem što ovi jako brzo plaćaju cenu.
u stvari plaćaju odmah.
kod rogatog nema više na veresiju.
sa druge strane,
oni dobijaju dobre kredite.
ne traže mnogo, uzimaju malo.
krckaju svoje dane,
kilometraža im je bitna.
tiho govore, tiho misle,
nose papuče da im se ne čuje korak...
pa plaćanje, plaćanje se otegne.
plaćaju.... u nedogled
u  ne – do – gled !