ne volim da pišem... niti to znam da radim. sve je na ovom svetu već napisano i opisano. čemu onda?
muziku ne slušam... nikakvu. možda kad je neko veselje, svadba, pa se opustim. pa muzika za to i služi... da se proveselimo malo.
ne vodim dnevnik? haha... nisam lood :D, pa da svi o mom životu znaju sve...  ne razumem zašto ljudi to rade... svi životi su isti.
fotografije, slike? ma idi... bežao sam sa likovnog. ali i sa muzičkog... i sa domaćinstva, odrane i zaštite...
kompjuteri? nemam pojma – kratko i jasno.
ali volim jednu stvar izuzetno 
a to je da blogujem.
mnogo volim da blogujem, šta ću...
kad su u školi bila predavanja o blogu iz poslednje klupe sam prelazio napred.
blog je divno sredstvo da izrazim sebe, stvarnog sebe, ono što stvarno jesam...
pa da se izrazim onda:

beeeeeeeeee... oink, oink... prrrrr, frrrrr, ćiribu ćiriba !!!!

                                         ***                                                                                                                                                                                   

istina me je jutros probudila oko pet, krajnje bezdušno. no skuvala mi je kafu pa joj se prašta... kada sam popio kafu dala mi je spisak i ceger i poslala me na pijac. tumarao sam bezglavo jer nisam mogao da dešifrujem njen rukopis i taman, kada sam se spremao da jednog prodavca zamolim za pomoć...ugledao sam je.
na vrhu kamare jabuka, na tezgi stajala je ona. istina.
šta radiš ovde? zar nisi ostala da sređuješ stan? – zapanjeno.
ne deri se na mene – odbrusila je – kao što vidiš prodajem se.
molim? molim? – popizdeo – ulazi u ceger!
otvorio sam ga i čekao. istina se lagano, nesigurnim koracima spuštala sa gomile jabuka, skakutala je i klizala se.
oooo ček momče, ček... pa ne možeš tek tako sa ove tezge da uzimaš šta hoćeš.- prodavac.
znate šta, to je moja istina, ostavio sam je u kući i ne znam kako se stvorila kod vas.
istina je stala kao ukopana, ni makac dalje.
sve na ovoj tezgi je na prodaju, što važi i za... – sigurno je krenuo prodavac a onda stao, zapiljio se  - važi i za... ovo tu...ma vidi ti to... koje je to voće?
u redu – rekao sam – dajte mi pola, izmerite molim vas.
istina me je molećivo pogledala... - nemoj me seći na pola, molim te...
a? prpa bato... ovaj seko – nasmejah se.
celu, molim vas – okrenuh se prodavcu.
on je uhvati, strpa u kesu, izmeri i reče – kilo i sto. neka bude 120 dinara.
htedoh malo da se cenkam, ali predomislih se, platih, zgrabih kesu i pravac kući.
šta mi radiš, ccc, šta mi radiš- gunđao sam dok sam je puštao napolje.
dragi, malo ću da prilegnem, užasno me bole noge – rekla je i uputila se prema spavaćoj sobi....
ponovo sa dna zegera izvadih spisak....
besmisleno: svraka, žele, droga, smog.... čudnih li namirnica. 'ajd žele bih i našao, ali svraka, droga...? potpuno nejasno...
i tada, prolomi se zvuk iznenadjenja i oduševljenja iz spavaće sobe... jedno – hiiii!!!??? –
skočih, i u sekundi bio sam tamo.
prizor je bio nadrealan. moja istina je bunovno trljala oči, dok je istina sa pijace u neverici posmatrala, ispuštajući čudne zvuke.
raznežih se....
dve su se istine u isti mah okrenule meni, presrećnih pogleda.

naručili smo pizzu. dve istine i ja... blagih, nasmešenih, zaljubljenih pogleda, istine su ličile. poput blizanaca. no moju staru bih uvek mogao prepoznati...
reci mi, molim te, šta piše na cedulji koju si mi dala jutros...- pitao sam..
istina je uzela taj list, pogledala ga i prasnula u smeh....
jao... hihihihihi... ma to sam počela da pišem pesmu.. pa sam je greškom ubacila u ceger...  svako želi druga svog - tu piše... hihihihi

smejali smo se dugo, dugo.... i još uvek se smejemo...