kolega sa posla je preminuo u četvrtak, što je nateralo šefa da mu da slobodan petak, plus vikend.
u ponedeljak je došao bled kao krpa...
nije lako na posao doći kada si mrtav...
- eh čoveče... izgledaš grozno – rekao mu je jedan kolega
- kako i ne bi... pa mrtav sam...nego zašto niste došli na sahranu ?
- radili smo... – sramežljivo će kolega.
na to je u kancelariju ušao šef: - i strahinjiću... kako je bilo... jesi li se malo odmorio?
- ne šefe... ni oka nisam sklopio... a i od ležanja su me pred kraj zabolela leđa...
- samo kukaš strahinjiću, samo kukaš, kukao si dok si bio živ sada ćeš i mrtav da mi kukaš... nego... koliko je ljudi bilo... jel se dosta spremalo?
- ooo bilo je divno! sve po redu: supa, pa rinflajš, pa sarma, pa pečenje... a meni doktor zabranio da jedem... kaže: ne ide čoveče, ipak ste preminuli...
- a ljudi...?
- ljudi malo... dvadesetak... samo familija... a sve pojeli...
- mora da je koštalo... – ubacio se drugi kolega, sa drugog kraja kancelarije.
- puno... puno! sedam plata dok si rek'o keks. – vrteo je strahinjić glavom – danas je smrt mnogo skuplja od života...
a onda se začuo glas ni od kuda – privodite priču kraju, nastavite je na pauzi.
šef je, pocrvenevši, ponovio automatski – molim, privodite priču kraju, nastavite je na pauzi...
na pauzi... na pauzi – besmisleno je odjekivalo kroz prazan hodnik...