verovatno znate za onoga koji vam se stalno polako prikrada.
ponekad kada se brzo okrenete možete videti njegovu senku.
a ponekad imate osećaj da vas neko posmatra.
često je pod krevetom dok spavate.
u detinjstvu, dok ste još senzibilni i dok vas život još nije sasvim otupeo... poprilično ste ga svesni.
skoro sam ga sreo.
- zaista si nedokazan – rekao mi je
- ništa nisu vredeli znaci koje sam ti slao, tako da sam se morao pokazati pred tvojim očima. mnogo si otupeo prijatelju....
strah je naravno prva stvar koju osetite pri susretu sa njim.
zatim sledi neverica... par puta se uštinete...
čudan je osećaj kada sretnete nekog, koga prvi put vidite... a opet, svesni ste da je celog života tu... i kad više ne ostane drugih mogućnosti prihvatite istinu da je tu i da stoji pred vama.
- šta hoćeš – jedva prozborih.
- tupi čoveče... ko mi takvog tebe dodeli... no posao je posao i sve ide u rok službe.
da pređem na stvar jer me zamara tvoje društvo...
u trenu sam ga svrstao u halucinaciju, pretskazanje... sada će me upozoriti da npr. sutra ne izlazim iz kuće, jer u protivnom...
ništa od toga – odgovorio je na moje misli.
došao sam da te nešto zamolim... – a onda je ukrstio prste na grudima i počeo da recituje:
znam te, znaš me... nema potrebe da se predstavljam, niti da objašnjavam...
pratim svaki tvoj pokret i znam svaku tvoju misao.
drago mi je što si shvatio da je život sranje
i baš zato, pala mi je na pamet jedna ideja.
za njenu realizaciju je potrebna i tvoja saglasnost
dakle...
hteo sam da ti predložim da se malo menjamo.
evo... ti malo budi ja, ja ću malo biti ti...
malo ćeš se odmoriti od života
a ja malo živeti... ;) a?
ne dolazi u obzir!!! – viknuh – ja da budem senka??!!
znaš dobro da nisam senka – mirno, kao da je stvar gotova, rekao je.
ne znam... ne znam, kako ću se snaći... ja ništa ne znam o tome...-
puf! – i u njegovim rukama pojavila se brošura sa natpisom – priručnik za početnike, nulti nivo.
znaš da nećeš zažaliti... – sada se već smeškao – ovo iskustvo će te potpuno promeniti.
ok, ali kako... i koliko dugo?
par godina, tri, pet? – njegov zadovoljan glas – a kako? načine prepusti meni...
pristadoh... na godinu dana...
postadoh svoja senka. dok je moja senka postala čovek, tj. ja.

 
i u početku je bilo zanimljivo.
dok je bio okupiran lepotama života, žene, rulet, alkohol... bilo je divno posmatrati ga iz prikrajka... a onda...
onda je našao posao...
uzeo kredit za stan... kupio kola... ccc...
i zaljubio se...
hej! zaljubio se...
i dok tipkam ovo, eno njega u wc-u... pati...
hej! senka pati... zaključao se i neće da priča sa mnom.
kaže mi da sam odvratan...
tako je to drugari kad pustite amatera u svoj život.
neukusno i neiskusno...
no, još koji mesec i vraćam se,
da popravim ono što se popraviti može.

ne sećam se prvog poljupca
niti se sećam prve devojke...
a kamoli nekog dodirivanja i drhtanja...
nekakve izmišljene slatkoće.
niti sam brojao devojke...
verujem, nema zivota od secanja
i zato ne bih dao milijardu dinara/dolara
za već pomenuti prvi poljubac

 
ali se sećam crnog žbira
svake note i svake reči
još uvek se naježim kada zamislim
mokru šiju, koju protegne u zrak
sliku masnih prstiju koji pipaju kroz mrak
on zna sve hude udese i sve moje ljubavi...
prati on svoj rejon
on je svuda...

 
tako je trebao da izgleda post... međutim
izgleda da nam se vraćaju crni žbiri na velika vrata. taman smo ih malo zaboravili (kako ko, u većini da), kad eto ti ih.
kao i na početku krkljanca ex države, glume kordone koji razdvajaju sukobljene strane...
ma divota! pomislio bi čovek evo razuma i pravde na delu. razdvajaju levičare i fašiste u novom sadu, opasne teroriste sa b92 u terorističkom aktu promocije knjige, i veljine i radikalske ekstremiste u odbrani krvi i časti roda u arhanđelovcu... ok, ovo poslednje je veoma nesrećan sklop rečenice ali ja ne znam da formulišem drugačije...

nastavak?
nema preskakanja drugari, pogotovu ne istorije. tamo gde smo stali, jedini je mogući početak.
... skoro da sam se uželeo suzavca i jurnjave sa žbirovima.
samo, čini mi se, stvari su tada bile ipak benignije (bio sam mlađi :P), postojala je neka festivalska atmosfera... domaća jurnjava sa domaćim bikovima. ovog puta ipak je drugačije. ova vlast je počela da porađa dublje zlo. nešto užasno svirepo i brutalno.  kad god pomislimo da smo duboko pali, da smo dodirnuli dno, pod se otvori i sledi nastavak. deeper and deeper....
ne znam samo odakle tolika kratkovidost. jeste i tadić prodao dušu djavlu, ali kako ne shvata da se za jeftino političko profitiranje na nacionalnoj tragediji račun mora platiti. možda će mu ceh doći u vidu mobilizacije koju će sprovesti vladika artemije.
ma, svaka vlast je teror nad narodom – rekao je bulgakovljev ješua ha-nocri.
a opet – kad god čujem reč narod uhvatim se za ..... (onu stvar) – rekao je žika pavlović.
pa onda biraj.

ali će mnogi prvi biti poslednji,
i poslednji prvi

besmrtni stajahu sa desne strane. gledali smo njihove bele odore i sa malo zavisti u očima posmatrali kako prinose svoje žrtve. svako od njih imao je mali oltar ispred sebe.
bes, zavist, tugu istresali su iz sebe sa takvom lakoćom, kakvom mi nikada ne bi mogli.
zato smo i bili označeni. u našim sivim odorama čekali smo u redu pred velikom ispovedaonicom, koja se izdizala i obasjana jakom svetlošću stajala na vrhu brda, u nju bi ulazili jedan po jedan. oni koji bi se unutra pokajali i dobili oprost izlazili su sa druge strane i  na izlazu oblačili bele odore. no, većina nas se vraćala, kakva je i ušla... grešna. vratili bi se na začelje reda, u ponovno čekanje. dobili bi dosta vremena, čitavu večnost da razmišljamo i premišljamo, nanovo proživimo svoj život i uvidimo svoje grehe, jer red se protezao u svim dimenzijama i kroz sva vremena... u njemu su čekali svi, od samog postanka.
samo bi huk mase, nas iz reda, ispratio poznata lica u mimohodu. vraćali su se pognutih lica, duboko zamišljeni, prosvetitelji, razni dobrotvori... veliki državnici, slavni kompozitori. njihova imena žamorom su se širila redom, ljudi su izražavali čuđenje, ponekad i negodovanje... kada bi recimo neki svetac krenuo na začelje.
čuđenje je bilo utoliko veće, jer gledajući besmrtne, nikoga od velikaša ljudskog roda ne bi prepoznali. kako su živeli, šta su radili i šta uradili... nije nam bilo dato da znamo.
dato nam je čekanje, sive odore, misli i osećanja, sećanja na život koji je jednom davno prohujao... a opet, u svakom trenu bio tako živ.
dani i noći su prolazili, nebo i zemlja...
sve će proći, ali reči moje ostaće – šaputao je tihi glas negde iznad nas.*
i opet nastao je žamor. ljudi u redu su cupkajući gurkali jedan drugog...
sa brda, oborenog pogleda, išao je i krenuo na začelje ludvig van.
- ... ludvig van, peta simfonija
kraticom u raj, nikad stić
ovako cijepljen protiv retkih infekcija
drijema noć, lažljiv mak...
spi li smrt u ovaj mahnit sat
uuuu šapuće mrak... -** otpevali smo horski, po ko zna koji put.

 tiho, tiho, tiho***
prolazila je još jedna noć na zemlji****

 * Isus
** Bregović
*** Idoli
**** Džarmuš

krivudavim putem izašli smo na proplanak. bilo nam je potrebno par minuta da se oči naviknu na količinu svetlosti. ponovo smo disali punim plućima, mirise mahovine i trulog lišća nadjačao je miris cveća, svež miris trave i zujanje pčela... život.
predivno mesto za predah.
posle dugog pešačenja kroz gustu četinarsku šumu, naša mala planinarska grupa, zaslužia je ovo divno mesto za odmor. čistina je bila pravilno kružnog oblika, kao da je omedjena ogromnim šestarom, a da je zatim sa nje uklonjeno drveće. iznenadjenje je bilo u toliko veće jer se na sred proplanka nalazio ogroman, stari bunar... niko nije očekivao takav planinski dar... skinuli smo rančeve i potrčali ka njemu.
tek na par koraka shvatili smo, u čudu, da je širok gotovo četiri metra. ogradjen niskim kamenim zidom koji gušterima služi za sunčanje.
možda ima vode... i par kamenčića poletelo je, bačenih u ždrelo sa namerom da odredimo njegovu dubinu... no, ništa se nije čulo. kao neko ko se u svemu mora isticati pronadjoh veliki kamen, bacih ga i nagnuh se duboko, glavom unapred, potpuno se zagnjurih preko ivice osluškujući....
i dalje ne znam... kao da me je neka sila povukla. gladak i klizav kameni zid, iskopneli malter koji se potrošio pod prstima... pa vrisak, užasnuto lice prijateljice sa druge strane oboda.... pa mrak, zaprepašćenje, užas... i ponovo vrisak, moj? njen? još uvek mi odzvanja u ušima...
dubina me je usisala...
svake sekunde padao sam brže. zatvorio sam oči, stegao zube i usne.
misao... možda je dole voda, možda ću se ipak spasiti. svakog trena sam očekivao udarac.
pokušao sam da se domognem zida, zaplivao kroz vazduh ne bi li usporio pad... bezuspešno.
bog! bože, ako te ima pomozi mi sada...
samo nek je dole voda, neka pljusnem, nekako će me izvući...samo da preživim ovo...
bože pomozi mi... nikada više, nikada više neću praviti gluposti, promeniću se potpuno... samo mi sada pomozi...
sklopio sam ruke u molitvi na grudima... suze su slivale u uši, ostajale su iza mene... dok sam tonuo, u sve gušću tminu.

***

iz duboke molitve, u kojoj mi je ceo život prošao pred očima, probudilo me je šuštanje... šum vazduha, kao kada izbacite glavu kroz prozor kola u brzoj vožnji.
da li sam već mrtav?
brzo sam opipao svoje lice... sve je tu, nos, usta, kosa... i telo, noge, trbuh...
širom otvorih oči i ugledah tračak svetlosti, kao daleku zvezdu na potpuno crnom nebu...
padam i dalje, i shvatih da sada padam okrenut ledjima na dole, i da je ta tačka u stvari otvor, i da je iznad, gore nebo. da li sam mrtav? da li sam se prežalio?
bože, bože... nisi me spasao. sada bih se već razbio i u paperje da padnem.
kada ti je već toliko stalo uzmi me. i ponovo počeh da se molim, ovaj put ne za spas, nego za prijem. nisam mnogo grešio mada nisam ni neka velika dobra napravio.
sada znam i da mogu, bilo bi drugačije...

***

znam jednu toplu ljudsku priču
da, topla ljudska priča...
a da recimo nije topla bila bi ljudska priča
čak bi i to bilo u redu
i da nije ljudska bila bi topla priča
a da li je neko čuo za hladnu ljudsku priču
i da li postoji
ako već postoji topla
malo me nerviraju te tople ljudske priče
previše su holivudske za moj ukus

 
ne znam zašto ljudi, kao vrsta,
imaju tapiju na toplu priču....
zar ne bi mogli čuti jednu toplu majmunsku priču?
ili bar pseću.
zar mace nemaju tople priče?
ne mislim na one skuvane u loncu nacionalne geografije...
pa ko ne bi voleo da vidi film o toploj bubašvabinoj priči koju je producirao pauk kosac?

naučio sam da dišem pravilno, da pranu pretvaram u manu.
našao sam mir.
sve što mi treba, sada je na dohvat ruke... a treba mi tako malo.
želje su nestale, shvatam da ih nikada nije bilo.
um je najzad otvoren, sve sam misli otresao sa sebe, kao prašinu sa cipela...
identitete okačio među košulje koje ne nosim... neće mi više trebati.
od ega sam odavno odustao. tog starog prevrtljivca cela je uloga bila, da naizmenično laže istinu, pričajući joj bajke o meni, pa mene, pričajući mi bajke o istini.
ni duha više nemam. radujem se svakom danu radošću deteta. ono što je u mom srcu je jednostavno i iskreno, ne spotičem se o nanose duhovnog mulja. osećanja su mi čista i bistra kao planinski potok.  (ako se kretanja unutar mene uopšte i mogu nazvati osećanjima)

 .... još je ostalo da mi oprostiš...
jer znam da ne znam šta radim.

volim:
zvezdu
gdjicu maini
lovu i duhovnost
mamu, tatu
kuvanje

ne volim:
da ne volim
partizan
nema šta ne volim, sve volim
i partizan
dodaću jednu stavku u sledećem, jel može?

ne znam a voleo bih da znam:
dubinsko ronjenje
sporazumevanje sa delfinima i fokama
astrologiju
da nestanem, dezintegrišem se, pa se pojavim de mi ćeif
da se obogatim za dva meseca
gramatiku... i toliko toga....

fascinira me:
glupost
internet
čovek od gume
žena sa bradom
velika bela

stidim se:
sebe, ponekad
ljudskog roda, često
španskih serija, uvek
ratova, definitivno
sebe, ponekad

želim da
se obogatim
ostanem zabeležen
budem ok sa bogom
.......sa samim sobom
.......sa vama

zahvalan sam
današnjem pdv-u
džaji
mami i tati
isusu, budi i muhamedu
blogu

adelina hvala ti :))

ajd sad: yello, di si yello, wall, astrologija, njuskica, tay i naravno letac :)))

u bloku 45, na III stpratu, traje porodična svadja. bilja bije muža radeta koji je trebao danas da dobije platu... ušao je mrtav na sve četiri i jedva razumljivo izmrljao – čekaj da ti objasnim...
oho-ho dobio je tiganjem po faci – biće masnica.
u dositejevoj 12 ćelavi debeli pedofil milivoje(53) čatuje sa klinkom. zove se lola, pegava je i ima kikice...zna – poslala mu je sliku. lola, pravo ime krina, živi na kanarevom brdu, sin joj žicka pare za izlazak, ona ga ne ... tri posto. milivoje joj je sada preokupacija.
džogi i teša piju pivo u parkiću u djure djakovića. vrište od smeha i prepadaju decu. mlade mame ih podrugljivo gledaju. jedan od pasa lutalica, iz kraja, im je zapiškio veliku plastičnu flašu a da nisu primetili...
u panduraciji u keve jevre, u podrumu aca se drži za glavu. upucao je stevu u koleno... – on će mene da cinka ... ma za pola sata sam napolju! –
bora bez ikakve potrebe tj. potere (repa jel?) vozi kao manijak cvićevom u suprotnom smeru... strašno za videti, kamoli doživeti...
jelenina baka je u ustaničkoj 5 slomila kuk.
marija je u rige od fere razbacala svojih milion jastučića, odabrala jedan sela u pozu lotosa. upalila je mirišljave štapiće, zatvorila oči i šapnula:
jai guru deva om

ivan je rešio da okrene novi list. rešio je da promeni svoj život.
- od danas biću pisac – mrmljao je sebi u bradu, tražeći ostatke večere jer su ga ovog jutra probudili gadni grčevi u stomaku.
- pih, nigde ni korice...-
prevrtao je i svoje džepove... – o da, mnogi pisci su bili gladni! – obradovala ga je misao.
papir i olovku je već lakše pronašao – dakle to je sve što mi treba.-
sledeća dva sata proveo je nalakćen nad parčetom hartije, prstiju provučenih kroz kosu. povremeno bi hrkao, zatim se trzao, pogledao prazan papir i zaspao ponovo. sanjao je da je negde na pučini, sam. da ga iz morskih dubina hiljade ruku pokušava uhvatiti za noge i povući na dno. i najzad kada ga je jedna ogromna šaka ščepala skočio je, odgurnuo sto od sebe i umalo pao preko stolice.
- ne... u ovakvim uslovima ne mogu pisati...ipak, ipak su potrebna neka ulaganja. možda mogu pisati gladan, ali ova neudobna stolica... pa papir i olovka... ne, definitivno ne! –
okretao se oko sebe... soba je bila gotovo prazna. dušek, stočić i na njemu tv. ispod tv-a dvd, mali šporet u ćošku, lavabo i česma... i pomenuti sto i stolice... dve.
prošle nedelje u nastupu ludila prodao je frižider i grejalicu.
tivi i dividi su dugo odolevali... poznajući ivana i predugo, i njihov čas je došao...
taj čas je bio za « tili-čas ». samo pola sata posle ivanovog poziva dva mladića su iznosila stvari.
- znaš, počinjem ozbiljan posao, malo ću uložiti u sebe – govorio je ivan jednom od njih – tako da ću ipak uzeti keš.-
- siguran si? – odgovorio je jedan od njih – ne znaš šta propuštaš. šema je nova i svako ko je probao naručio je još. imam još malo pa ako se kasnije predomisliš, zakasnićeš... biće samo stare robe. –
nova šema i dobra roba, bile su ključne reči, okidači za ivanovo dobro raspoloženje. uvek je padao na te fraze i to je jedan od njih znao vrlo dobro.
- ako ću napisati nešto dobro potrebna mi je inspiracija, potrebna je mašta... dakle da bih uspešno pisao potrebne su mi udobnost i mašta...- pomislio je a zatim rekao jednom od njih – pola  pola, daćeš mi samo pola u kešu... ok? –
- ok – rekao je jedan od njih.

 *
novac u rukama. licem ka vetru, sa vetrom uz lice.. budi sam na ulici... hodaj, hodaj.....

teturao se ivan, zastajkujući pred izlozima. iako za planiranu pisaću mašinu i neku od udobnijih stolica para nije bilo, inspiracija je bila na zavidnom nivou. ulazio je u radnje sedao u fotelje za pisaćim stolovima. kroz glavu su mu prolazile slike sebe na promocijama, probao je i baštensku stolicu za ljuljanje, zamišljao sebe u džemperu i somotskim pantalonama, sa lulom ispred velike bele kuće sa ogromnim dvorištem...  
snovi bi se rasplinuli dolaskom prodavačice, i ljubaznim – izvolite gospodine...- tada bi se zahvalio, pomalo ljut što su ga prekidali, i nastavljao dalje...
- ipak... niste mi potrebni. ni vaše stolice, ni vaše pisaće mašine... jer ja imam ideju! – tako je govorio ivan... – i dovoljna mi je ona stolica, i parče papira... sada mi ni tv. neće odvraćati pažnju tako da ću se ceo posvetiti pisanju!-
pošto je kupio veliku i jeftinu kinesku svesku, zadovoljan, rešio je da sebe časti pivom. u zadimljenoj kafanici seo je do prozora, gledao kako počinje kiša napolju. posle trećeg piva, u wc-u, popravio je inspiraciju promrljavši kako ga jedan od onih zaista nije zeznuo.
posle četvrtog piva otvorio je svesku i na prvoj strani napisao – I glava -, zatim to precrtao i napisao ispod – Uvod -

vlažna ulica ga je dočekala neprijateljski. trotar se uvijao i izmicao pred njegovim koracima. ivan je čvrsto stegao svesku kao da mu ona održava ravnotežu... no to nije bilo dovoljno. poput bika sa rodea ulica se izvila i zbacila svog hodača, seo je pravo u baru. ljudi, koji su mu išli u susret prelazili su na drugu stranu. borio se da ustane a da pritom ne ispusti svesku jer bila je od neprocenjive vrednosti. tu je početak njegovog romana...
a onda, iznenadni nalet mučnine mu orosi čelo hladnim znojem. bol u stomaku ga je naterala da se savije i ovaj put je pao unapred. pored kontejnera se na kolenima previjao, pritisnuvši stomak. povratio je....
... i bilo mu je lakše. zamagljeni vid se bistrio i kada se prisebnost vratila ispred sebe, ispred svog nosa, ugledao je otvorenu svesku. ispod škrabotine – uvod – bio je ivanov sadržaj, minuli rad.
pogledao je gore. kapljice kiše padale su mu na čelo i obraze. žmirkao je.
- izgleda da sam završio – rekao je, kao da se obraća nebu i nacerio se.
iz džepa je izvadio olovku i potpisao se ispod bljuvotine.

50-godišnji pistolsi u akciji dopune džepova pod parolom obeležavanja 30 godina od izlaska " never mind the bollocks – here's sex pistols "
u sveopštem ludilu povrataka otpisanih, evo zanimljivih veterana, koje lično ne bih propustio, kada bi ih neko servirao u beogradu, a po mogućstvu na nekom fensi splavu punom manekena establišmenta, sa sve chjedom, bokijem, koštunjavim i grobarom, preoverenim rokenrolerima, i prestolonaslednikom kako horski zapevaju refren - god save the queen!
no, osakaćeni sex pištolji, bez jedinog pravog – živi brzo, umri mlad – budi lep leš – predstavnika, uvekisključenogizpojačala basiste sida višouza, zatandrkaće na brikston akademiji (ne flu, nego rekoh, brikston!) 8. novembra. karta je osamdesetak funti.
"oh happy days, you've got the sex pistols in november," izjavio je johnny jednom rotten – uvek rotten "please plan your vacations accordingly" ... pa ko može...

 život države i život pojedinca ima sličnosti. početak i kraj, padove i uspone. kada nam je u životu teško, vraćamo se sebi, svom detinjstvu, kada je državi teško, vraća se svojim korenima, otud u patriotizmu toliko infantilnosti.
nisam promenio sebe ali sam promenio nekoliko država a da nisam mrdnuo iz istog grada.

 države jesu napravili ljudi, i to iz nužde, i to iz velike nužde, ne male...
no države su se otele kontroli i moderne države žive svoj moderan život, izlaze kad hoće, kad hoće ulaze. imaju svoju nezavisnost i svoje interese.
nikada nijedan stanovnik nije pojeo državu. dok je obrnut proces stvar svakodnevnice.

 čisto sumnjam da bi i jedan normalan amerikanac ikada napao nekog iračanina u želji da ga potlači, od njega napravi gradjanina drugog ili trećeg reda, ili ga jednostavno opljačka... i kontra da se taj iračanin pitao nikakvog rata nikada ne bi bilo, ali pitale su se države. da se bilo koji normalan pojedinac na balkanu pitao, opet nikakvog rata ne bi bilo.    *normalan čovek - uslovno rečeno :)

 ali u životu države i životu pojedinca postoje i velike razlike. jedna od najvećih razlika je pitanje sexa, tačnije pitanje opsednutosti sexom. nijedan čovek nije toliko opsednut sexom, koliko je najneimpotentnija država. to dobro poznaju ljudi čije države imaju sexualne devijacije... kao što su sexualni mazohizam ili sadizam i želja za dominacijom... od čega države najčešće obolevaju.
ujedinjene države su verovatno najveći bolesnici među državama.

 ne pitaj šta tvoja država može da uradi za tebe, nego pitaj šta ti možeš da uradiš za nju – su dva gluplja pitanja koje čovek sebi može da postavi. u stvari to je jedno pitanje, besmisleno i beznačajno, samo po sebi.

 znam da sada zvučim kao boljševik, no nije tako jer neke države volim. volim npr. papuu novu gvineju... sve dok je daleko. moja ljubav prema državi raste srazmerno povećanju broja kilometara izmedju nas ( no ima izuzetaka, kao što su sjedinjene države... tu ni broj kilometara ne igra bitnu ulogu ).

 postoje mesta na svetu ekvivalentna pazuhu ili guzi. mesta na kojima je moguće izmeriti temperaturu čovečanstva. na takvom mestu živimo mi. balkan je bogat krvnim sudovima, civilizacije se tu dodiruju i prepliću a toplomer kaže da čovečanstvo ima temperaturu. da sam lekar prepisao bih mu globalno hladjenje, suzdržavanje od država i više vitamina C.

 
***

 razmišljamo jednolinijski, u jednoj dimenziji. razmišljamo uslovljeno. čitavi naši životi su nizovi nula i jedinica. kazna i nagrada. retki imaju visinu, širinu još ređi, ne samo sopstvenom krivicom.
sve dok su bol i strah najvažniji učitelji u obrazovnom sistemu koji se zove život, neće biti drugačije.

Jan Majen i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim i mrem
i ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
nego samo čudovišta, polipi, delfini,
što se tumbaju preko nas, i plove i jezde,
i urliču: " Prah, pepeo, smrt je to."
A viču i rusko "ničevo" -
i špansko "nada".

Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
sa Avalom plavom u daljini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

ESPANJA i naš Hvar,
Dobrović mrtvi, šejk što se u Sahari beli,
priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao pes.
Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,
već neki papagaji, čimpanzi, neveseli,
što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.
Jedan se "Leiche! Leiche! Leiche! " dere.
Drugi mi šapuće: "Cadavere!"
Treći: " Les, les,les."

Ti, međutim, širiš kao labud krila,
zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budiš veselost, što je nekad bila,
kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U Tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
prelivši krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.

TI, PROŠLOST, i moj svet,
mladost, ljubavi, gondole, i na nebu, Mljeci,
priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet,
u društvu maski, koje je po meni došlo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,
nego neke ruševine, aveti, i stećci,
što ostaju za nama na zemlji, i, u travi.
Pa kažu: " Tu leži paša! - Prosjak! - Pas!"
A viču i francusko "tout passe".
I naše " prošlo".

Ti, međutim, stojiš nad širokom rekom,
nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
Ti pevaš vedro, sa grmljavinom dalekom,
i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imaš streljača pogled prav i nem.
Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge,
a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
Tvoj će bagren pasti na me kao kiša.

LIZBUA i moj put,
u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
priviđaju mi se još, dok mi žižak dršće ko prut
i prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,
nego neke nemoćne, slabe, i setne seni,
što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,
da im život baš ništa nije dao,
pa šapću " nao, nao, nao"
i naše " ne, ne".

Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,
do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
Tebi su naši boli sitni mravi.
Ti biser suza naših bacaš u prah.
Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi,
u koju se mlad i veseo zagledah.
A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.

FINISTERE i njen stas,
brak, poljupci bura što je tako silne bila,
priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas,
dok, u prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.
Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan
nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
što viče: zrak svake sreće tone u Okean.
Pa mi mrmlja reči "tombe" i "sombre".
Pa krešti njino " ombre, ombre". -
i naš "grob" i "mrak".

Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,
iz smrti, u krvi, prema Suncu, na svoj put.
Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,
Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,
u onoj gde su karavani seni,
ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,
Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni.
A kad mi slome dušu, koplje, ruku i nogu,
Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.

ŽIVOT ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,
priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
Samo, sve to, ti i ja, nismo nikad ni bili više,
nego neka pena, trenuci, šapat u Kini,
što šapće, kao i srce, sve hladnije i tiše:
da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.

vaš prijatelj vam poklanja redak radio snimak poeme
"Lament nad Beogradom" koju čita njen autor,
naš veliki pisac, Miloš Crnjanski...

ne volim da pišem... niti to znam da radim. sve je na ovom svetu već napisano i opisano. čemu onda?
muziku ne slušam... nikakvu. možda kad je neko veselje, svadba, pa se opustim. pa muzika za to i služi... da se proveselimo malo.
ne vodim dnevnik? haha... nisam lood :D, pa da svi o mom životu znaju sve...  ne razumem zašto ljudi to rade... svi životi su isti.
fotografije, slike? ma idi... bežao sam sa likovnog. ali i sa muzičkog... i sa domaćinstva, odrane i zaštite...
kompjuteri? nemam pojma – kratko i jasno.
ali volim jednu stvar izuzetno 
a to je da blogujem.
mnogo volim da blogujem, šta ću...
kad su u školi bila predavanja o blogu iz poslednje klupe sam prelazio napred.
blog je divno sredstvo da izrazim sebe, stvarnog sebe, ono što stvarno jesam...
pa da se izrazim onda:

beeeeeeeeee... oink, oink... prrrrr, frrrrr, ćiribu ćiriba !!!!

                                         ***                                                                                                                                                                                   

istina me je jutros probudila oko pet, krajnje bezdušno. no skuvala mi je kafu pa joj se prašta... kada sam popio kafu dala mi je spisak i ceger i poslala me na pijac. tumarao sam bezglavo jer nisam mogao da dešifrujem njen rukopis i taman, kada sam se spremao da jednog prodavca zamolim za pomoć...ugledao sam je.
na vrhu kamare jabuka, na tezgi stajala je ona. istina.
šta radiš ovde? zar nisi ostala da sređuješ stan? – zapanjeno.
ne deri se na mene – odbrusila je – kao što vidiš prodajem se.
molim? molim? – popizdeo – ulazi u ceger!
otvorio sam ga i čekao. istina se lagano, nesigurnim koracima spuštala sa gomile jabuka, skakutala je i klizala se.
oooo ček momče, ček... pa ne možeš tek tako sa ove tezge da uzimaš šta hoćeš.- prodavac.
znate šta, to je moja istina, ostavio sam je u kući i ne znam kako se stvorila kod vas.
istina je stala kao ukopana, ni makac dalje.
sve na ovoj tezgi je na prodaju, što važi i za... – sigurno je krenuo prodavac a onda stao, zapiljio se  - važi i za... ovo tu...ma vidi ti to... koje je to voće?
u redu – rekao sam – dajte mi pola, izmerite molim vas.
istina me je molećivo pogledala... - nemoj me seći na pola, molim te...
a? prpa bato... ovaj seko – nasmejah se.
celu, molim vas – okrenuh se prodavcu.
on je uhvati, strpa u kesu, izmeri i reče – kilo i sto. neka bude 120 dinara.
htedoh malo da se cenkam, ali predomislih se, platih, zgrabih kesu i pravac kući.
šta mi radiš, ccc, šta mi radiš- gunđao sam dok sam je puštao napolje.
dragi, malo ću da prilegnem, užasno me bole noge – rekla je i uputila se prema spavaćoj sobi....
ponovo sa dna zegera izvadih spisak....
besmisleno: svraka, žele, droga, smog.... čudnih li namirnica. 'ajd žele bih i našao, ali svraka, droga...? potpuno nejasno...
i tada, prolomi se zvuk iznenadjenja i oduševljenja iz spavaće sobe... jedno – hiiii!!!??? –
skočih, i u sekundi bio sam tamo.
prizor je bio nadrealan. moja istina je bunovno trljala oči, dok je istina sa pijace u neverici posmatrala, ispuštajući čudne zvuke.
raznežih se....
dve su se istine u isti mah okrenule meni, presrećnih pogleda.

naručili smo pizzu. dve istine i ja... blagih, nasmešenih, zaljubljenih pogleda, istine su ličile. poput blizanaca. no moju staru bih uvek mogao prepoznati...
reci mi, molim te, šta piše na cedulji koju si mi dala jutros...- pitao sam..
istina je uzela taj list, pogledala ga i prasnula u smeh....
jao... hihihihihi... ma to sam počela da pišem pesmu.. pa sam je greškom ubacila u ceger...  svako želi druga svog - tu piše... hihihihi

smejali smo se dugo, dugo.... i još uvek se smejemo...

baš me zanima...
da li bih blogovao kada bih dobio sedmicu na lotou?
i mada na izgled to nije povezano...
u stvari jeste.

 
i baš me zanima...
kada bih našao ljubav života, da li bih bio bloger?
bloguju i srećno zaljubljeni ljudi...
u stvari....

 
i šta bi pre...
zakačio na blog, da li sliku jahte, nekog egzotičnog putovanja?
ili sliku moje ljubljene?
u stvari...

 
u stvari,
da li bih blogovao da sam srećan?
a u stvari
srećan sam
i bogat
i zaljubljen.
i to je...
...... tako dosadno...

rekla je da nikada nije bilo više snega u avgustu
nego ove godine
znam da ne pamti prošlu, ni godinu pre...
spremila je svoj bord i dala mi skije
topimo se u snežnim odelima
gorimo na avgustovom suncu.
moja baka bi rekla,
svaki put kada me je videla u punoj skijaškoj opremi:
.... izgledaš kao glupi avgust
a baka je znala.
pokušao sam to da joj objasnim
i vidi šta sam uradio...
možeš da obrišeš nos, o moju belu košulju draga,
ne mogu više gledati tvoje suzne oči

nikada nisam ni želeo ni znao.
nešto me drži dalje od te reke, neki kažu reke života.

kad god bih zagnjurio glavu u nju dobio bih po nosu.

neki po toj reci plivaju.

čak i kada bih samo spustio nogu u nju stao bih na oštar kamen.

neki u njoj plivaju kao ribe, poznaju svaki vir i brzak.

par puta sam se hvatao za šiblje, za busen trave ne bih li se izvukao iz nje.

najveće ribe imaju jata manjih riba koja love za njih. kada ne ulove ništa same su pojedene.

okrenuo sam reci ledja i zagledao se u mali bar na obali.
reka je iza mojih ledja hučala. sa slapova je dopirao tihi glas: ... dodji i probaj me, naučiću te da plivaš. pokazaću ti neke tajne, nemoj odustajati tako lako... nisi se ni pokvasio... ni do struka nisi zagazio u mene....

preko vrelih oblutaka zaputio sam se ka barskoj stolici.
nešto hladno... nešto hladno , bilo šta....
preko ramena sam se osvrnuo.
jurila je, divlja i bučna...
reka života...

živeli.
živeli – odgovorio je huk

možda jednom
možda jednom – odgovorila je reka.

htedoh da prećutim i ne napišem ovaj post, ali ne ide.
dakle....
gosn mitropolit amfilohije, pre neki dan, reče: moćan je čovek koji živi u strahu od boga, i to bi trebali znati oni koji su u crnu goru i srbiju doveli bezbožnu grupu da pjeva demonske pjesme i tjerali omladinu da svemu tome aplaudira.
i šta ja sada kao pravoslavni ljubitelj stonsa treba da pomislim. kome li se privoleti carstvu... biram oba... ali bez amfilohija. taj čovek je jednostavno posejao mnogo jeda, sva njegova hrišćanska ljubav se završava kao mrtvo slovo na papiru po kojem je '85 pisao: ljubav je jača od smrti -...uvrijedi li te bilo ko ili ti učini nepravdu, sjeti se da je i za njega Hristos prolio svoju krv i ne vraćaj mu istom mjerom. jer time se zlo umnožava a dobro umanjuje, mržnja trijumfuje a ljubav iščezava i hladi se....- 
stonsi su dogadjaj koji je na neki način opet povezao srbiju i crnu goru i to samo pozitivno. tom čoveku kao da smeta kada se nešto lepo desi.
šta on misli da je "tjeralo" omladinu, ne samo da aplaudira, nego i da peva sa "bezbožnicima"
... pa ljubav gosn. radoviću... ljubav.

i koje su te demonske pesme? sympathy for the devil? pa pročitajte tekst dotične gosn. radoviću... ja tu sem ciničnog pogleda na svet, grozan, takav kakav je, ne vidim ništa demonsko, sem naslova koji je u funkciji provokacije. naćićete stih:
- I shouted out,
who killed the kennedys?
when after all
It was you and me -
preuzimanje krivice je prvi korak ka pokajanju... a preuzimanje krivice za koju niste krivi... pa setite se malo starca zosime... ok sada već lupam i preterujem... no nisam jedini, sem što to radim sa osmehom :))

i samo opušteno.... its only rock n roll

seti se jedne srećne misli i moći ćeš da letiš.... – rekao je petar pan u pedesetoj.

 sve će jednog dana proći. nemojte brinuti. sve naše brige, svi strahovi i bolovi. onog dana kada se lišimo, ili nas neko liši, najvećeg problema u svom životu, koji smo mi sami... sve će postati sasvim beznačajno. eto jedne srećne misli. ne samo da ću toga dana leteti, i kao biti bolji od drugih....to me ne interesuje, ne da ću da letim, nego ću da od-letim... to je sasvim dobra ideja.

 imam svoj vlastiti svet.
i zamislite, to je baš ovaj svet. služi mi... naravno za igranje. i uglavnom bude: od igračke-plačke... ali neko vreme igra je sasvim ok. što je igra zanimljivija, veće su plačke... ali to neko vreme , dok je bila dobra...je dobro...jel? i znam još da je najbolja igra koju sam ikada igrao: ringe ringe raja. to je suštinska igra koja se može primeniti na sve životne situacije... mudra i filozofska... znam zato.......... što sam zaboravio kako se igra.

 ima me, nema me.. tu sam , nisam tu... prečesto nestajem, za svoje godine.... prečesto se i pojavljujem... što samo po sebi i nije neki problem.
problem je taj što nestanem prerano pa propuštam : krajeve filmova, dugo očekivane golove, a o onim ozbiljnim stvarima da ne govorim.
no sve se ipak nekako srećno završi: tim pobedi, video go ili ne ( ne ja go, a ne ni video kao neki snimak... šta tripujete?), filmovi se završavaju hepi endom a ozbiljnije stvari.... još imam glavu na ramenima.
nije problem ni što se pojavljujem kad ne treba... čujem što ne treba, isto tako i vidim....
da ne razglabam i ne navodim primere... skraćeno bih rekao: šit hepns.
sad kad pogledam ... nema problema tu, i nema problema tamo... logično bi bilo da uperim prstom i kažem: ali problem je u tome što.....
ali nema ga....
nema problema.

 čovek nije stvoren da živi u dvoje. da jeste... radjali bi se kao spojeni sijamski blizanci.
život u dvoje je težak... previše pažnje, previše energije... uvek jedan traži i prima a drugi daje.
već u troje, u četvoro je lakše. manji je problem pobeći trojici nego jednom...
dok se oni prepucavaju i medjusobno spotiču, može se uhvatiti malo mira.

 jel?
a ovo je blog... a ne mali oglasi.. iju !
a ja mislio....
kažete pišem post a ne tekst za oglas?
ju, izvinite.... nisam znao...
a ipak vidim ima dosta ljudi , pa možda bi se našao kupac...
a ne ?... ovde niko ništa ne kupuje?... u redu.... hvala....