Sećam se vremena, danas do duše maglovito, kada smo – moj otac i ja bili jedno – još maglovitije se secam vremena pre početka vremena kada smo bili ništa, ali o tome drugom prilikom .

I samo smo postojali..a pošto sam bio jedan, tačnije je reći samo sam postojao. To stanje svesti je malo teže objasniti ljudskim jezikom ali slično je naduvanom samodovoljnom balonu zagledanom u jednu tačku bez ijedne ideje , ijedne misli . I to je moglo da traje i da traje….i trajalo je …

Od dosade sam tada propričao sa sobom. O divne li reči ali kada bi bilo još nekoga da sa mnom popriča bilo bi zaista zanimljivije . Ništa prostije – rekao sam sebi –

Od jednog mene neka budu dva . Tako i  bi .

I bi reč , jer je reč tek kada je neko čuje .

I bi misao . I od prve odluke nastade još misli . i delio sam se još jednom , pa još jednom .

Prilično prostom deobom podelio sam se na mene , više-nas .  Misli tada krenuše da se komešaju da se vrte i igraju .

Divnog li vremena . Koliko smo jaki bili , koliko smo bili složni , moćni , koliko smo bili jedno. Od radosti smo počeli pesmu . Duše su nam plamtele kada je krenuo glas . Glas uzvišen Božanski , koji se sklapao sa ostalim glasovima praveći najlepšu odu posvećenu Bogu . I pesmom smo stvarali .

Svaki glas , svaka nota tkala je najdivniju boju . Svaka boja oblik , svaki oblik svet.

Svaki svet nas same .

Sve što bi stvorili pridruživalo bi nam se u pesmi . Kada bi se samo pogledali plamtela bi srca naša ,  milioni galaksija nastajali bi iz eksplozija najčistije ljubavi .

I da neba što raznovrsnija budu počeli smo razne varijacije , gde bi jedan stao sa pesmom drugi bi nastavio . Dvojica bi pevala terce , četvorica basove i svetovi bi bivali sve raskošniji .

Svaki svet svojim veličanstvenim horovima slavio je nas Božanske .

Uvijao se glas moj oko drugih , vrteo kao čigra , spuštao do ambisa i peo iznad zvezda.

I jurio sam nebeskim vetrovima da svakom svetu dam još jednu notu , još jednu boju .

Zagnjurio bi se u svaki da ga popravim , da ga požurim . Jurio bi i jurio , brže i brže  do zanosa , do potpune ekstaze . Dahom svojim mnogim svetovima podarih život .  

Svom silnom snagom ljubavi svoje rodih strast .

I zasija strast silinom hiljadama sunaca i osvetli sve svetove .

Svi svetovi se okrenuše meni .

Nastade tišina .

Nastade nova misao.

Nastadoše bol i spoznaja.

Bio sam bolji od drugih .

* lenj,treba po turu... eto...