gospodin stiven hoking predlaže da kolonizujemo svemir počevši od marsa. mislio sam da gospodin piše samo o crnim rupama no prevario sam se, kao i uvek. jel tako ?
elem stiven pominje nuklearni rat, udar asteroida, pandemije...no svi dobro znamo da se radi o sujeti koju bi na drugi kolosek mogli prebaciti samo suparnici, marsovci. zbližila bi nas nova mržnja prema novim rivalima...
prva vanzemaljska kolonija, na mesecu bi mogla biti napravljena za nekih 20 godina. dame i gospodo pripreme su počele! dok je čitanje ovih redova siguran znak da ste zakasnili.
kada sam već kod nauke, jedna mlada dama ( tako se predstavlja, a lažno predstavljanje je kažnjivo zakonom), me je upitala kako izgledam i čime se bavim. ja ću joj javnim putem to reći.
kako izgledam i čime se bavim + događaj koji je sve promenio:
blizu šezdesete, proćelav, majice kratke do pupka masne, pantalone masne, papuče jeftine, plastične.
no to me ne sprečava da se bavim atletikom.pošto me nikada nisu zvanično isključili iz omladinske organizacije, učestvujem na ponekom atletskom mitingu.skoro sam učestvovao na omladinskom prvenstvu starog grada održanom na stadionu poleta. puste me znajući moje slabe rezultate da se takmičim u trčanju na dvesta metara.
ovaj put deka je napravio malo iznenadjenje dečici. moj kum đura, automehaničar, i zet draško, naučnik, sklepali su od mene pravo čudo....
pet minuta pre starta pritisnuh dugme u pupku. motori u stomaku zabrundaše...
na debelim naočarama počeše da se pojavljuju podaci o mojoj temperaturi, pritisku...takođe i podaci o vlažnosti vazduha, brzini i pravcu vetra...pneumatici u kolenima i kukovima zategoše se i ja poskočih...
sve sam kontrolisao pipkajući desni guz, gde mi je ispod kože draško ugradio tastaturu.
sama trka prosta ko pasulj: posle 150m prebacih na turbo i pobedih za dve dužine konjskog nosa...lepog li osećaja...
povedoše me tada do postolja gde je čekalo par lokalnih novinara.pogledah se i rekoh vojo ovakav ne možeš.brzo stavih cvikere i krenuh da tipkam po guzi.....bred pit, naravno. nađoh sličicu bredovu + enter, mikro roboti u mojoj koži odigraše kozaračko kolo i ja se premetnuh...dve omladinke me uhvatiše pod ruke, blic sevnu, zablistaše zubala...
bred pit eto odgovora, izgledam kao bred..... kada su baterije nove.
ovaj put deka je napravio malo iznenadjenje dečici. moj kum đura, automehaničar, i zet draško, naučnik, sklepali su od mene pravo čudo....
pet minuta pre starta pritisnuh dugme u pupku. motori u stomaku zabrundaše...
na debelim naočarama počeše da se pojavljuju podaci o mojoj temperaturi, pritisku...takođe i podaci o vlažnosti vazduha, brzini i pravcu vetra...pneumatici u kolenima i kukovima zategoše se i ja poskočih...
sve sam kontrolisao pipkajući desni guz, gde mi je ispod kože draško ugradio tastaturu.
sama trka prosta ko pasulj: posle 150m prebacih na turbo i pobedih za dve dužine konjskog nosa...lepog li osećaja...
povedoše me tada do postolja gde je čekalo par lokalnih novinara.pogledah se i rekoh vojo ovakav ne možeš.brzo stavih cvikere i krenuh da tipkam po guzi.....bred pit, naravno. nađoh sličicu bredovu + enter, mikro roboti u mojoj koži odigraše kozaračko kolo i ja se premetnuh...dve omladinke me uhvatiše pod ruke, blic sevnu, zablistaše zubala...
bred pit eto odgovora, izgledam kao bred..... kada su baterije nove.