gore u stanu kafa na
stolu pevuši. i sto pevuši. omlet u tanjiru pored flaše piva igra sa svim
drangulijama razbacanim okolo. i zidovi plešu sa satovima koji zvone svoje
tačno vreme.
u redu – kaže devojka s
mukom, skrivajuci šarmantno vidnu nervozu.
dole na ulici detinjasto
se premeštala sa noge na nogu, držeći dete za ruku, zbunjeno.
- zašto mama priča sa
ogromnim crnim autom, crnim staklima, isto tako crnim tablicama.
neka ti bude..
ali da znash da neću trpeti, ni po koju cenu – reče devojka žena i pogleda
dete, nervozno, razume se.
ekonomik tablice tiho
zadrhtaše u ritmu zvuka motora, izustiše umorno...kao i svaki drugi poslednji
put.
- košta me tvoja ljubav,
košta. ali pošto si ti u pitanju...neka košta. samo za tebe i samo još ovaj,
poslednji put.
klinac je netremice i sa
iščekivanjem, blistavo sijajući, kao lepo nedeljno jutro lebdeo iznad ulica
koje nisu znale tog momenta, a znale su ih dugo... da je to zaista poslednji put.