MANIJAK
IZ MAGLE
Nastavak Barbarbara-Epidemija
Barbara se vratila u Grad. Pokušala je da život počne
iz početka. Uspomene da ostavi prošlosti, tamo gde su i spadale. Našla je
posao, vratili su se neki stari prijatelji...život se nastavljao.
Ponekad, samo
ponekad, pomislila bi na Mestašce, dozvolila je sebi da se seti Olivera, na ono što
je bilo, što je moglo da bude....Oliver će zauvek ostati u njenim mislima,
sećanjima, kao nešto najlepše.
Činilo joj se
da je tu, tražila ga je i videla u svakom, ali nije ga bilo. Nema ga. Uvek ju
je ponovo pogadjala teška istina. Želela je da ga izvadi iz svog srca, i
snažno, snažno zagrli, njegove tople oči, brada....
Sada je radila u ogromnoj laboratoriji, predavala se
pomalo novom životu.
Te večeri, kasne jeseni, naglo je zahladilo. Magla je
bila skoro lepljiva, neprozirna, gušila je uvlačeći se u usta, nos, sprećavajući
da se vidi. Valjala se sa ušća reka, obavijala most, pa se činilo da sve lebdi
u nekoj nestvarnosti. Prigušivala je zvuke.
Barbara je trčala sa posla da uhvati autobus. Naravno,
pobegao joj je pred nosem. Bila je na mostu, tu ide milion linija do njene
kuće, brzo će naići drugi.
Pogledala je ka parku, lik neke devojke tek se nazirao
kroz maglu. Sigurno ide na bus kroz park, pomisli Barbara. Iza devojke, dok je
prolazila pored spomenika, pojavi se neka tamna figura, Naziralo se nešto belo
kroz maglu da viori, ali tog trenutka naidje bus i Barbara uskoči u njega.
Sutradan, u novinama natpis: Manijak iz magle na delu.
Barbara se strese i poče da čita. Sve se slagalo, i vreme i mesto, videla je
ubistvo, a ništa nije videla. Da kaže? Kome? Šta? Da nije ništa videla?
Nastaviće se