7.
Te večeri Barbara je bila kod Olivera. Transfuzije slabo pomažu. Sve je slabiji, ruke su mu sve prozračnije, samo njegov osmeh i oči ostali su isti. Tamna brada na licu daje mu neki strogi, nepoznat pogled.
Posmatrao ju je dugo, dugo, pomilovao kosu. Znao je da ga voli kao i on nju, isto tako je znao da nema prava da je veže svojom bolešću. Ona mora da živi drugačije, da bude slobodna, da živi pun život.
Doneo je odluku u njeno ime. Da li je imao pravo? Da li ljubav daje sva prava, pa i pravo odluke u tudje ime?
Pustiće pticu iz kaveza boli, neka živi bez njega. Srce mu se cepalo. Uz nju je i imao neku šansu, bez nje, bez nje mu život i ne treba...
-Barbara, vrati se kući, kad mene više ne bude. Nastavi svoj rad u nekoj drugoj bolnici. Zaboravi prošlost. Ovde ćeš uvek biti strankinja, bledo se nasmejao, što tvoje ime i znači na grčkom.
Gledala ga je sa nerazumevanjem
-Ti ćes ostati, i ja sa tobom, Olivere.
Njegove oči su se gasile, usne postajale beskrvne, sve bledje, disao je sve sporije, sve teže. Onda ju je pogledao jos jednom, suze su zacaklile u njegovim očima, dotakao joj je ruku
-Volim te Barbara...samo je šapnuo..
-Molim te ostavi me samog, želim da me pamtiš ovakvog.
Sve bi učinila za njegovu ljubav, baš sve, pa i da, u takvom trenutku, ga napusti.
Kasnije samo malo kasnije, obavestili su je da Olivera više nije tu.
Nema od bola, zaslepnjena suzama, odjurila je negde ni sama ne znajući gde ide.
Epidemija je zaustavljena. Evropa je odahnula, do nečeg novog. Mestašce i dalje vodi brigu o svakom stanovniku. Oliver više nije tu. Saša je otputovao negde, ili se leči ili je u potrazi za nekim novim belim praskom.
A Barbara?
Barbara je zauvek otišla iz Mestašca, nikad se više neće vratiti, njena bol za Oliverom bila je opipljiva, možda, možda kasnije bude drugačije....ali sada....
KRAJ DO SUTRA
Ponekad novi dogadjaji samo su ponavljanje nečeg starog davno zaboravljenog
Blog Hostuje:
