Novogodišnji praznici su prošli. Rešila sam , nema više kriminalnih pričica, sada samo one istinite, nežne, sentimentalne, srceparajuće, ali kad ja nešto rešim....dobro samo istinite....
Krenem ja ujutro po hleb i mleko, kad zove me frizerka:
-Svrati, nema nikoga, da popijemo kafu.
Teško žabu u vodu utrerati...kupim ja hleb i mleko, i svratim na kafu.
Iiiii....pijuckam ja kafu, pričam o praznicima....a...
-Nešto se dešava, kaže frizerka. Policija juri nekog mladića.
-Jes, dešava se, neki mladić trči za autobusom, mislim ja i pijuckam dalje kafu.
Prenos se vrši dalje...,i kakva bi ja bila radoznalica, kad ne bi provirila kroz prozor?
A tamo, kao na filmu, neki mladic sa lisicama na rukama, dva policajca, jedan malo zadihan, neka torba na podu,kesa...pravi film...
Neka žena pokušava ispred nosa policajca da uzme torbu, skoro je i ona dobila lisice.
Onaj mladic nekako se pokunjio, sagao glavu, sad ne znam šta žali, da li što nije dobio one torbe, ili što su ga uhvatili, a najverovatnije se kaje što nije naučio brže da trči.
U američkim filmovima je to nekako drugačije, neko počne da trči, policija ga juri...i održavaju to rastojanje jedno 20 metara, pola sata....Nikad mi nije jasno, kako onaj policajac brže ne potrči, ili onaj kriminalac, nego kao da su se dogovorili, u metar jedan iz drugoga.
Šta ćeš, mi Balkanci, ne umemo tako, uvek jedan pobedi, ili kriminalac, ili ga policajac za deset sekundi uhvati.
Ih...Balkanci...pokvarili bi i najnapetiji film samo da bude po njihovom...
I tako moja sentimentalna prica, ode....
Ponekad novi dogadjaji samo su ponavljanje nečeg starog davno zaboravljenog
Blog Hostuje:
