Zaljubila sam se, smrtno, na prvi pogled.
Samo tako
Jednog trenutka sam bila mirna (koji li je to trenutak bio?), drugog već srce mi je lupalo u ritmu tam-tama.
Odmah sam ga poželela. Onaj osećaj da ga želim više od ičega, spoznanje da nikad neće biti moj, sve se kovitlalo u meni.
Kako je lep, poželjan, Gledam i druge oči ga žele.
Bio je lep dan. Izašla sam d prošetam na Savu…i…i… ugledala sam ga. Da mi ga je samo dodirnuti. Mogla bih se opružiti po njemu , ući sva u njega, protezati se kao mačka… Kad bi bio moj samo jedan dan, samo jedan sat…samo malo… kad bi mi se prepustio… joj, bolje ne, ko zna kako bi izgledao pet minuta posle, kad bi ga se ja dočepala.
Zamišljam nas u nekom drugom svetu, nas dvoje uživamo slobodni, kosa mi viori na vetru, dodirujem ga, noge igraju …
Ljubomorno gledam onu golišavicu što se vrti oko njega. E, devojko, neće biti moj, ali ni tvoj, sigurna sam.
Prilazi mu neki trbušasti čovek, zapuštene brade, neuredne kose, tog je zadnji put okupala babica kad se rodio.
Prilazi mu onako intimno, pipka ga. Hoću da pofantaziram od ljubomore.
Muškarac! Zar sa njim da ode?
Onaj prljavko otvori neku torbetinu, uze neke papire, piše.
E, nećeš vala, on je moj.
Prilazim im energično, prljavko me gleda preko stomačića pogledom, ova nema šanse.
Verovatno je u pravu, šta ja mogu da ponudim, veliko srce, dušu.
Kome to uopšte treba?
Moja ljubav, moja želja, moj san, ode sa prljavkom. Ko mi je kriv.
Gde da se zatreskam u najnoviji model mercedesa sport cupe,
koji košta tričavih 179 000 EU,
ili možda ipak dinara?
