Jučer ujutro, rano, kaže meni neko pametan, vetar rastura, ali ja kao mazga, ne verujem, tvrdim da pada kiša. I krene mazga napolje, obukla se u kožu od glave do pete da ne pokisne, uzela roza šal dug 2metra da se slaže sa puloverom.

Pirka vetrić, nije da ne pirka, ma, koje pirka, rastura, čoveče. I mazga sedne u kola i krene. Srećom, umesto pozdrava dobila je naredjenje

-Pazi kako voziš

I sad nastaje post.

Otvorim ja prozor da namestim retrovizor, kola idu polako. Kad li pirnu, onaj brljivi šal, izlete napolje , omota se oko točka i ja počeh da krkljam.

Setih se Isidore Dunkan kako je stradala, uplaših se i počeh da branim. Onaj kilometarski šal ima neke glupe rese koje se upetljaše oko kožne jakne koja na kragni ima  brazde, verovatno trebaju da izigravaju neki modni štos, ali mene skoro ugušiše.

 Isidora je imala Sergeja Jesenjina pa je sigurno zapevala neku baladu i prepustila se sudbini, kako ja nemam pesnika koji bi opevao spektakularno moju smrt, ja sam se besomućno prćakala, mahala i rukama i nogama,  i tu nekako pritisnuh kočnicu.

 Kola stadoše, ja zakolutah još jednom, pa vratih oči u očne duplje, jezik u usta, opipah vrat... šta li će ljudi misliti o meni kad  me vidi onako pridavljenu... a moj šal...  kaljav, iscepan... šta sad da stavim da se slaže sa puloverom...