Priroda ume da bude okrutna.

Ona lepota od snega, najzad je otišla, daleko joj lepa kuća. Nadam se da ću biti mirna do  sledeće zime.

I,

 računam ja došlo proleće...

i krenem na izlet...

i gde ću?...

 i u šumu....

 i u šumi kućica...

 i u kućici hladno...

Sad ja rešila da cepam drva.

Sa strane gomila nacepanih panjeva, ali nije to, to, hoću ja sama. Učinilo mi se jako romantično nacepati drva, staviti ih u kamin i zapaliti. Nećemo sad o tome kako dimi, i kako daje toplotu kao da si upalio sveću.

Uzmem ja cepanicu, stavim je na panj. Sad, kao na filmu, pljunem u šake i zamahnem sekirom. Na filmu to ispadne zgodno, ona sekira se nabije na cepanicu i prepolovi je. Kod mene je to bilo drugačije, očito ona sekira i ona cepanica nisu gledale taj film.

 Ja zamahnula, a sekira samo skliznula pored.

Sad ja jače zamahnula, iz sve snage, ona se cepanica izmače, a sekira se nabi u panj, nisam mogla da je izvadim.

Izvadiše mi sekiru.

Ponovo ja.

Tras po onoj cepanici, a ona neki baksuz, neće da se prepolovi, jedva sam jedan iver odlomila.

  Pokušavala sam još jedno pola sata, muka me uhvatila, ali ona žilava cepanica nije se dala, pametniji popušta, i još jednom tras, odlete cepanica u neki jarak i otkotrlja se ko zna gde.

Ja sva pokunjena odoh u kuću.

Izgleda da je u toj kući bilo nešto na šta sam alergična. Čudno, nikad do sad nisam imala te probleme. Bole me dlanovi, izašlo na njima nešto žućkasto, roze, kao neki pečati, a boli, ne smeš da pipneš... Onako sve okruglasto pa krvavo... uf... da li će da prodje do večeras? Neko reče da su to žuljevi, ali od kud žuljevi na rukama, oni izlaze od tesnih cipela i po nogama... Ne znam kako se zove, ali boli do mozga...