Petak, 13-esti... Buuuu...

Ne verujem ja u te gluposti, ali za svaki slučaj navukla sam duple zavese, spustila roletne, i popalila sva svetla po kući.

Skoro sam zaboravila, ima i jedna stara lampa, koju ne koristim, što ne bih i nju upalila?

Hrabro idem kroz kuću, pa šta... to su sve prazne priče, kakav petak, kakav trinesti? Još da upalim ovu sijaličicu, svetlo je u kući kao da je augustovsko podne.

Samo da pritisnem prekidač...

Tras-bum

Šta to bi?

Mrak!

Čujem li to neke korake?

Kakva je to iznenadna tišina?

Prst pred okom se ne vidi!

Šta to šuška?... ko me gleda iz mraka?... Ne plašim se ja, i čega bi... samo me je strah...pomalo...

Idem pipaju’i kroy hodnik, osigura;i su na kraju sveta... polako... polako... samo polako...ne bojim se... sigurno se ne bojiom...,,,, još samo malo kroz hodnik... koliki je kao da ispod La Mancha... još tri koraka... još dva... I... nešto meko, lagano mi pada na vrat...spušta se na moje lice... gušim se... ne mogu da dišem... umreću... gotovo je... adio mare...  nema me...

Klizi niz moje telo...dodiruje mi noge... vrištim panično... gledam varnice koje iskaču svetle,pucketaju... da li me to neke oči gledaju iz mraka? Kandja se zariva u moju butinu.. više ne vrištim.. nema od straha čekam šta će biti...osećam dlačice na goloj koži... i odahnem...

Šta mi bi da srebrnu lisicu okačim preko svilenog šala naravno da je skliznula...