8 februar 2009
Na keju
Topli dan izmamio šetače.
Dunav se valja, nosi granje, poneku bocu, šišarku, i sigurna sam nečije snove.
Ladje ukotvljene.
Neko ih zagleda, neko bi da im pridje, a one uljuljkane u zimske snove, samo se ljuljuškaju.
Na obali šaroliko društvo. Neko izašao na pijacu, pa sa zembiljem da ukrade deo Sunca, samo za svoju dušu, neko se danima dogovarao da prošeta do prve klupe, pa da odmori, neko rešio da povrati kondiciju pa dahće kao parna mašina posle trčanja od stotinjak metara.
Pažnju su mi privukli čudni šetači, još čudnijeg ponašanja.
Muškarci, sa decom. Svih godina, različitih životnih doba, svi su imali neki sličan izraz lica. Pored njih su bila deca, jedno, dvoje, očito njihova.
Očevi su se trudili da zabave decu, da im kupe sve što požele. Gde god je prstić pokazivao, tata je vadio novčanik Oni stariji su bili prepredeniji, pričali su neke svoje priče, tate su kimale glavom, kao slušaju, pomoćiće da se reše problemi, a onda bi se opet mašili za novčanik
-Koliko ti treba?
Neko bi dete reklo, neko ne, i šetali su dalje. Posle šetnje po keju, obavezna je poseta poslastičarnici. Tu su se kako nešto smejali, i jedni i drugi pokušali da odlože trenutak rastanka, ali posle nedeljnih šetnji, obavezan je rastanak, jer tate dobiju svoju decu samo na nekoliko sati, poneki vikend, poneko letovanje ili zimovanje.
Deca razvedenih roditelja, da li su i ona razvedena?
Imaju li prava na oba roditelja podjednako, ili se to mora dogovoriti na sudu, pa sve na štopericu...
I zašto dete treba da ispašta što se njegovi roditelji ne slažu. Ono sigurno nije tražilo da dodje na svet.
Šetnja na keju, pored Dunava. Neki tata čvrsto drži za ruku svog sina, ili malenu devojčicu, sledeći put će je videti za petnest dana, ako mama dozvoli...
