500 postova

Kako to gordo zvuči, dodje mu kao neki jubilej!

Kome da ga posvetim?

O čemu da pišem?

Slavopojke, ili tugovanke?

A bilo je svašta, pokušavala sam da odem, ali kao što žena nikad ne zaboravi prvog ljubavnika, tako ni ja da Blogoya zamenim nekim drugim.Što reče Vuk Karadžić: što omilje, ne omrznu!

Blogoye je kao penušavo vino, zagolica nepce, zavrti glavu, poznavaoce dobre kapljice zadrži zauvek, a one koji večito traže nešto, a ne nalaze nikad, jer i ne znaju šta traže, zadovolji da ga zapamte zauvek. Blogoye, moja prva ljubav!

Kome posvetiti post?

Poglavici, možda,  koji me je primetio tek kad sam napisala 100-ti post, do tada je verovao da ću se otkačiti i prestati da davim njegovo pleme. Mislila sam, da sam za njega nepročitana knjiga, a kad sam se pojavila na njegovom  kućnom pragu izigravajući tajanstvenu blogerku, čvrsto mi je stegao ruku, nasmejao se i rekao

-Dobro došla AnaM.

Toliko o mojoj anonimnosti

Možda bih trebala biti zahvalna onom ko me je doveo na blog,

 Ili onom ko je ustrajno tražio da biram izmedju njega i Blogoya, jer su tu neki nezgodni ljudi koji svašta očekuju od blogerki… pa bio je u pravu ima i takvih… Ipak svako ima svoje mesto u mom srcu.

Ili nekome ko me je osvojio kad sam ga prvi put videla na brodu, posvetila sam mu post 200, a sad se vraća, baš na moj rodjendan

Ili onima koji me uvek nasmeju , ili onima koji me stalno kritikuju, javno i tajno…a sigurna sam da me malo vole…

Možda onome koji mi je za Novu, mesec dana posle mog dolaska, poklonio londonski autobus na sprat, tvrdeći da je autobus kao moje srce, ima mesta za sve… edva čekam njegov novi post...praznike... vide, sve znaju, zreli, a na momente detinjasti. Volim ih... muzikom, duhom, a se uve Jedva čekam njegov novi post… Za njega sam uvek samo Anuška

Ili prijatelju koga sam prvog upoznala u reali, priskočio je u pomoć, sad imam isti problem, ali, obrisaću prašinu, iz kompa. Ostali su mi verni svo vreme, samo su mi na dočeku 2008, strpali daire u ruke, “naterali” me da igram i pevam uz cigansku muziku, pa je cela prošla godina bila u tom stilu…

Možda piscu koji mi zabranjuje da pišem smajliće i tri tačkice... koji misli da se moram više truditi... ne samo oko pisanja.Volim sve njegove nikove, naravno, najviše onaj pod kojim zajedno pišemo, nikad nisam bila skromna, prijatelj je prijatelj

Ili nekome kome sam draga od prvog trenutka, pa me stalno hrabri da budem tako šaškasta i djavolak i u reali…Sad ga jurim po nekim sajtovima da vidim da nije prešao u ilegalu…

Možda bi trebala, ipak, da post posvetim nekome za koga sam verovala da mi je pravi prijatelj, za rodjendan mi je izmamio suze, poslavši mi čak tri torte, ispostavilo se da je to sve radio samo iz sažalenja… šteta… greška u koracima, ali šta da se radi, emocijama ne možeš diktirati…

Ili da ga posvetim crnoj ovci Blogoya, bez koga Blogoye ne bi bio to što jeste, večito u vrtlogu strasti i napetosti izbacivanja kao u nekom kvizu. Hobi mu je skupljanje telefonskih brojeva blogerki, i ne samo skupljanje, za sada mu odlično uspeva, razradio taktiku: prema svecu i tropar…Zna da bude vrlo šarmantan, ali kad ga bocnu… pa čovek dobro zna srpski jezik… Pričaju da diže tenziju… I ne samo tenziju Blogoyu…

Ili sjajnoj Zvezdi koja me uvek iznenadi, pojavi se gde je najmanje očekujem. Svaki put nešto drugačije, novo, zabavno, šarmantno…

Ne, trebalo bi da post posvetim nekome ko se naljutio na mene zbog nekog glupog posta, komentara, nije važno čega. SmRK. Ja sam ispala bezobraznica, nezahvalnica i svašta  a nisam stvarno kriva…samo malkice… I … pa vratila sam se sa puta...i… neće da me turi u svoju novu knjigu kao negativnu ličnost…nadam se… Ume da me izvede na predivana mesta, zabavi kao niko do sada, i ... volela bih da se danas grudvamo...trčimo po snegu...

Možda nekim blogerkama koje su mi posebno drage, nekima koje su u zemlji u kojoj sam rodjena, naravno na moru, krajnjem severu, i krajnjem jugu…

 ili nekima koje su stotinjak kilometra južno od Beograda, a primile su me u svoju kuću puna srca, vrata moje kuće su im uvek otvorena…

 Ili nekim blogerkama oko Novog Sada, ili tu negde, geografija mi nije jača strana, znam da se ide  kroz neku ravnicu, da se uvek zaluta, ali svi putevi vode negde… gde si, ili nisi pošao:)…

Možda nekoj blogerki koja stanuje blizu mene, posebno mi je draga, jedina pokušava da me nešto nauči sa kompom, ali… nije mi uspelo…kad mi nije dala da zapišem…

Bilo bi previše da nabrajam sve, 125 ljudi se upisalo da su mi prijatelji, dobro, priznajem, neki su se i izbrisali, nisam ni mislila da sam idealna… ili jesam??? Ma, samo mislila…

Ne, svi su mi dragi…

Posvetiću ovaj blog mladima, onima koji su puni entuzijazma, čiji blogovi me fasciniraju svetlucavošću, muzikom, duhom, zadivljujućom sposobnosti da sve mogu, sve vide, sve znaju, zreli, a na momente detinjasti. Volim ih…Bolji su od iskusnih blogera, osećaju život, vedri su, nasmejani, sve im je velika šala…

Dižem čašu šampanjca za mlade Blogoyevce koji su tu i za one koji tek dolaze… pridružite mi se… mada je bilo dosta dizanja za praznike… može i sokić…

500!