Ponedeljak
Tri puta pišem post, i to stojeći, svaki put mi se računar isključi, ako to još jednom uradi ima da ga šutnem kroz prozor. Zašto stojeći, e ima razloga.
Danas je dan bio stvoren za šetnju. Moji prijatelji vole, za razliku od mene da sede kod kuće. Moram nešto da kupim u gradu, dani jure... I šta ću ja jadnica, krenem u grad sama... da sam bar sama ostala.
Pirka vetrić, dobro, nije pirka više ruši, ali, ja krenula.
Ispred kuće, poznanik
-Da te povezem, ako ideš u grad.
Odvede ti on mene pred neko motorče, Jamaha. Gledam ja ono motorče, vetar pirnuo ja se sva stisla, navlačim kapuljaču, ruke nabijam u džepove.
-Sedi.
Gde sad da širim ruke i noge, i sedam na to čudo, bolje da idem busom, ali ovaj navalio
-Požuri, duva vetar.
Kao da će manje da duva ako ja požurim.
Zajaših ja onaj antipatični motor, i kretosmo. Smučio mi se život, ne da mi je bilo hladno po celom telu, nego je bilo hladno i mojim genetskim precima... Juri on kao budala da me zadivi, a ja samo mislim kako ću da sidjem i da odem u prvu kafanu da naručim kuvano vino...
Dodjosmo do Brankovog mosta, ja da se počešem po nosu, pomerih ruku, ono na mostu neka rupčaga, neke metalne ploče se izmakle, tresnu motor po onim gvozdenjacima, otskoči kao konj na preponama ja skupa sa njim, samo se motor vratio na most, a ja ostala sedeći sa druge strane.
Ne da me boli izvestan deo tela, onaj gde se ledja ne zovu više tako, nego otkida. Sad ako stavim hladne obloge, ima da dobijem piškitis, a ako stavim tople, ima da budem modra do proleća.
Šta su navalili na mene, od nedelje, kad prolazi taj puni Mesec? Ima da zaginem pre Nove godine, ne sedam više nikome na motorče, pa neka se ljuti koliko hoće, trapavac trapavi što me ispusti.
