SMS…
aj na kafu…
skriven broj…
Sad da li da dodjem, ili će da dodje, ili treba da idem negde???... za svaki slučaj pošaljem SMS... OK
Kad ono, nećete verovati... Tip, onaj što je pokušavao još letos da me ubije po nekim strmeklijama... nije mu uspelo, jer da jeste i blogoye bi se rešio jednog daveža...
Znala sam da je šašav do pola, ali to je više letnja varijanta... da sam znala šta me čeka, još danas, kad je pun Mesec zamandalila bih se u kuću.
Dolazi Tip, zimska varijanta, nabacio neke naočale... podigao kragnu, cigareta na kraju usana... boli glava... sigurno misli što sam šmeker...
Krenusmo, mislim do prvog ćoška, on udari gas.... fr...fr... dok si rekao piksla, mi na nekoj strmekliji, kao gleda vodenicu, negde kod Jerininog grada. Popesmo se nekako, moje srce nije se penjalo, nego sišlo u pete., tamo ni koza ne može da krene, ali Tip hoće da vidi šta ima tamo...
ima, u vodenicu sigurno dolaze vampiri...
kišica pada...
kamnčići klize pod točkovima, one letnje gume samo stenju... i
-Sad ćeš da vidiš kako se vozi!
Gas, ovo piše moj duh, umrla sam od straha, jednom rukom drži cigaru, drugom neki aparat, čim li drži volan pojma nemam... i sad malo mu onog vampirskog puta gde zadnjih deset godina nije ni veverica prošla, nego još vrdulja onim volanom levo desno, da mu efektnije ispadne klip..., ništa nije ispadalo, nikakv klip nisam videla, kukuruz li je to, ili neki drugi klip???Možda mu je i ispao...pojma nemam??
Grad proklete Jerine
Preživeh, srce mi ostalo tamo u nekoj provliji...
Taman mislim kraj, kad hoće na Kopaonik, dobro, baš lepo, volim da na Kopaoniku vidim beogradski krem...
-Neću na neko fensi mesto, hoću divljinu
-Pojeli te medvedi , mislim ja u sebi, ali fina ženska i kao budala ćutim.
E, to mi se lupilo u glavu.
Ta divljina su Kovači, mesto gde je veverica domaća životinja, narod izlazio iz kuća da nas vidi, ne može da veruje očima da ima takvih budala da se tuda penju da vide sneg, kad ima malo dalje asfaltni put.
Na moju sreću tu bi jedna crkvica, ja se pomolih Bogu...
Molba mi bi uslišana...nema više puta. Sad će Tip da okrene kola. To po čemu smo išli, samo deset cm šire...
-Da izadjem ja iz kola?
-Sedi tu i ne mrdaj, ne dekoncentriši me!
-Samo da ti pomognem
-Ne raspravljaj se sa muškarcem.
Vidim ja svog Boška Boškovića, dole ledina, ovce pasu, neki čovek cepa drva, potočić, iza kamiončina, kuća koja se malo naherila, i stog sena. Molim se ja, da udarimo u taj stog, ali Tip vozi pravo u neku drvenu kućicu... znala sam da ću sa njim da završim u nekim gov...., ali nisam znala da je taj dan baš danas. Slike nema, nije mi palo na pamet da slikam... samo sam mislila kako ću da završim neslavno, rušeći one tri daske što se zovu ćenifa...
Strmeknusmo se na opšte veselje celog sela na asfalt.
Jošanička Banja... ja sva srećna, sad ću dobiti ručak
-Nisam gladan, hoću sneg da vidim, treba mi za post.
Gas, i produži na Kopaonik...
I....i....i.. .i...opet nadje neku strmekliju...tu će kafu da popije... stipsa, nosi nes od kuće... kaže da je tako lepše... meni je bilo hladnije...
Pa oprostila sam mu... kišica se pretvorila u pahuljice, jele su se povijale pod težinom snega, mirisala je borovina... nebo su parali ponosni borovi, bilo je tako lepo da sam mislila da sam najsrećnija na svetu. Znate onaj osećaj kad bi zagrlili ceo svet??
E nisam dugo grlila taj svet...
-Pazi sad ovo!
Vrisnu gas, okrete volan, nešto se zaokrete, kola umesto da idu gore krenušae dole, pa se predomisliše... fr....što je mek ovaj sneg... mogla sam da ga udavim...a on se smeje kao budala, slika... i gadja me grudvama... e nisam ni ja ostala dužna... ma mogla sam da mu za vrat strpam ...
I... sad neko misli kraj mojim „mukama“
Onda je bilo malo lepo, dobila sam i da jedem, i kaficu, i sad ćemo da krenemo kući...
Romantična noć, zavila planinu u tamni ogrtač, negde u daljini čuje se muzika, sneg se belesa... neka milina zimske idile, dopre i do mene, do srca nije mogla, ono je još ujutro ispalo negde usput... od straha...
Tip pali kola, ne radi mu svetlo...
-E, nema veze, učio sam da vozim po mraku
-Ama, čoveče, stani, da vidimo gde da popravimo
-Ne, ne treba mi svetlo, vidim ja...
-Vidiš jarca pečenog, prst pred okom se ne vidi... da potražimo pomoć, ja poznajem neke, pa...
-Ulazi u kola...
Šta da vam kažem... vozili smo... nemojte misliti 60 na sat... svi su se sklanjali, milicije nigde da ga uhapsi... strpa u zatvor... strelja... obesi i raščereči... a ja sam se sa životom ionako oprostila čim sam sela u njegova kola...
Vozio je tako 80km... i onda ipak stao, kupio... zamenio... uradio nešto... tek mi zasvetlilismo... u zao čas...
Scena kao u filmu...znate da će se nešto desiti, ali ne znate šta....
Vozi tip, pevuši, ja se opustila, odjednom osetim na tabanima nešto kao da mili... Tip koči staje... malo desno,
Ispred nas kola pretiču...
-Koga pretiču, vrištim, ja ništa ne vidim...
Tip ablednduje, kola se zanose, vozač kola koja dolaze u susret zaspao... iza dvoja kola koče škripa ... gledam desno u Ibar, venac!... da li je moj?... da li sanjam?... da li gledam sve to?
Taj zvuk kočnica... stojimo jedan trenutak... da li smo svi živi?
Svetla... Mrak... Ibar huči... planina tamna... nadvila se... mislim na crveni ruj ... meša se sa slikom jorgovana... Dolina Jorgovana mi ponovo preti... da li me je ovaj put uzela?....
I onda bujica reči... najlepša muzika na svetu... Tip ima vrlo bogat rečnik psovki, ali ovo je bilo iz dubine duše... nisam mogla da verujem da nešto tako lepo postoji... te psovke... koja kombinacija... kakvi zapleti... onako sočno... živi smo... putujemo dalje... uraaaa...
Tipu zadovoljan svojom vozačkom veštinom vadi nas još dva puta iz suludih preticanja... i kune se da više nikad ne seda u kola kad je pun Mesec... jer su tada svi...
Preživeh i ovaj dan...
