Juriš pešadija!
Kasnim, ponovo...
Spavam i vozim.... Gas...gas...
Šljap...šljap...
Šta je sad ovo? Ja plovim.
Trljam oči. Ulicom juri reka.
Sava li je?
Dunav?
Nemam kad da je pitam za ime.
Uleteh ja u reku i stadoh.... Ona muljava, valja, ko zna šta pod sobom.
Setih se, malo kasno, da mi je neko govorio, da su kola osetljiva na vodu. Udje im nešto u ono okruglo, pa ovlaži svećice i još nešto, pa to nešto, ne da kolima da mrdaju.
Ukotvila se ja, i čekam. Da mi je znati samo, šta čekam?
Naidje bus, velik kao prekookeanski brod. Brzo zatvorih prozor, neki nisu, šofer je umirao od smeha...
Ispod mene reka sve jače kulja, gde ću u nju...
Iza mene, neki čovek digao haubu, psuje državu, inflaciju, ženu... šta li su mu one krive?...
Levo ne mogu, busovi se trkaju. Lako je njima, ulica nagnuta sa njihove strane, pa reka tamo plića, a meni pola točka u vodi.
Daću gas, pa šta bude, ako treba da se roni, roniću.
Krenem ja hrabro, a voda sve dublja, kud izbacih čamac, da sam bar ostavila vesla...
Teram ja hrabro kroz one virove, ko bi rekao da do Studenjaka ima toliko, za mnom kolona, pa ko preživi... neki nisu... stali...
U zlo doba, usred onog čuda, pandur, maše meni da stanem... maši ti svom dedi, ako stanem, ima da se udavim. Pišti on, sav se zajapurio... ja dadoh gas, a on ostade zapanjen...
Sad ako me nema, bar znate gde sam... u bajboku...