Jutro je počelo osmehom, bicikl, kupatilo, sat... kasnim... juriš pešadija... grabim cipele da se slažu sa suknjom i ešarpom... trk...

Trčeći u garažu, vidim da se cipele slažu sa suknjom po boji, ali imaju visoke pete... nema vremena za sportsku varijantu. Uletim u kola. Nema rezervnih cipela, odnela ih ona mačka. Dugo nisam vozila sa visokim petama.

Krenem.

Gas!

Izvan garaže gas, garaža ostaje čitava, i okolna kola.

Ulica

Gas!

Okretnica, pun gas!

Fontana!

Kasnim

Gas!

Gas, po gas, nakupilo se.

Istrča mi neka budala. Ukopah se u mestu, mal` nos nisam razbila o šoferšajbnu, pruža mi neku motkicu. Nije budala, nego policaj. Sad je našao da tu čuči kad žurim.

Jedva sam našla dozvolu ispod milion stvari u tašni. On već počeo da piše, verovatno post za blogoya, papirčina pola metra. Gnjavio me je i zapitkivao koješta, samo što nisam zaplakala. Tvrdi da sam vozila preko100km, ustvari, 110. Nema šanse, tvrdim ja pazar. Na 80km, mi se tresu vrata, na 90 točkovi, a na 100 ja. Ništa se nije treslo! Ne vredi gluvom šaputati, ni slepom namigivati, ne sluša, samo piše.

U tom naleti neki mladić, kola bole glava, a ni on nije loš, juri, brat, bratu 150km, i može sa takvim kolima. Policaj, podiže ono motkicu, mladić se ukopa, škripi sve  da je milina. Ja odmah ogd grešnika postadoh svetica.

Ne dam mu dozvolu, a ako mi je otmu, ima da vozim bez nje. Umreću bez dozvole...