Prilazim kući, neko izlazi i trčim da uletim pre nego se vrata zalupe.

Ona polako klize, pakasno se smeškajući, pred nosom mi se zatvore. Kao da šapuću : traži AnaM ključ.

Vadim veš iz mašine, obavezno nestane bar jedna čarapa. Da mi je znati ko pojede svaki put poneku čarapu?

Knjiga koju čitam svaki put kad sam tužna, neodlučna ili sentiš raspoložena, knjige od Jean Auel, uvek stoje na istom mestu, polica u spavaćoj sobi, da bi bile pri ruci. Kako je odjednom jedna otšetala u dnevnu sobu?

Moja kola ujutro, neće da upale dok im ne šapnem: Dobar je P(a nije verujte). Svaki put se to dešava, šapnem, a ona se upale. Pokušavam sa nekim drugim imenom, ne vredi.

Mindjuše su posebne. Imam oko sedamdesetak pari na klips. Po bojama su u raznim kutijama. Obavezno neka zaluta u drugu kutiju. Kažu mi da probušim uši, kad toliko volim mindjuše, i da stavim zlatne, koje neće bežati u bižuteriju. Nema šanse da me bockaju u uši.

Mislim da se te stvari dogadjaju samo menei.

Rešila sam da preuzmem drastične mere protiv zlobe malih stvari. Kad nešto nestane, ako se ikad ponovo pojavi, biće bačeno u smeće. Neće mene da nerviraju male zlobne mrtve stvarčice. Neće i tačka.. Dosta to rade živi!