Vreme prolazi, sad mogu sebi da priznam, bila je to prava, iskrena ljubav.

Kad te nekao voli, sve uzimaš zdravo za gotovo, jednostavno misliš tako će uvek biti. Ništa se ne može desiti da ga izgubiš. Život obično ne miluje, lupi te kad se najmanje nadaš, pa i kad očekuješ, sve misliš, neće mene.

Voleo me je. Sećam se njegovog skoro obožavajućeg pogleda.

Razumeo me je bez reči.Ujutro me je budio dotaknuvši mi lagano ruku, stresla sam se, kao ljutim se, onda bih se nasmejala, zagrlila ga. Kotrljali smo se po krevetu, vrištala sam, grdila ga, a on se nije obazirao na moje tobožnje grdnje. Znao je da ga volim.

Gadjala sam ga jastucima, on mi ih je vraćao, sagnuvši glavu kao da očekuje novi udarac, a ja sam ga zagrlila, čvrsto čvrsto.

Istrčali smo svako jutro iz kuće trkajući se uz Dunav.

Mahali su nam ljudi koje smo svako jutro sretali. Bio je malo ljubomoran kad zastanem sa nekim da popričam. Ludica, kao da mi je stalo do ikog drugog na ovom svetu!

Kod mene je nešto pokvareno, ja obožavam vernost, ustvari ne  mogu da živim bez nje. On mi je bio veran, veran kao niko, nikome.

Nije voleo kad odlazim, ali zato me je dočekivao sa radošću. Trčala sam po stepenicama, znajući da ću prvo što ugledam biti on, prvi glas iz stana biće njegov.

Volela sam ga

Volim ga

Voleću ga uvek.

Uvek?

Šta znači ta reč?

Mrzim je!

Ne postoji, neću da postoji, neka ode od mene.

Sve što ima početak, mora da ima i kraj.

Otišao je.

Zauvek!

Nikad neću drugog voleti.

 Nikad!

Ne želim ni da pomislim na drugog!

Moj, jedini, najlepši, najbolji na celom svetu, moj labrador, pas koji mi je deo života ispunio radošću, bezbrižnošću, životom!

Zašto uvek odlaze oni koje volim?

Živote