Autobus  se probijao kroz gradsku gužvu. Na momente je jurnuo brže, pa opet klaj, klaj. Uobičajena vreva, ni previše ni premalo ljudi, sedišta zauzeta. Većina se drži za one šipke kao majmuni u zoo. Malo pomalo, kako se približavao centru, sve više je ljudi ulazilo, niko ne izlazi. Tipična slika za prevoz sa periferije.

Novi Beograd, je ipak, još uvek, periferija.

On je stajo kod samih vrata. Zagledan negde kroz prozor nije obraćao pažnju na saputnike. Bleda lica sa  tamnim naočalama nije primetio grupu  koja je ušla bučno galameći.Grubo su ga odgurnuli, odvojili od one šipke, i gurnuli do prozora, na koji je skoro pao.

Pružio je ruku da se uhvati za šipku, prozor, bilo šta, jer autobus je opet naglo krenuo,pa zakočio.

Mladić izgubi ravnotežu.

Njegova ruka zamahnu kroz vazduh, uhvati se za ruku neke devojke.

Ona vrisnu.

-Manijače!

-Izvini, nisam namerno, ja

-Šta ti meni izvini.

Devojka naglo podiže ruku, puče šamar.

-Izvini, nisam te namerno dotakao, slep sam!