Sedeo je na klupi u parku. Proleće se šunjalo stazama, negde se zazelenila stidljivo trava, negde prolistalo drvo, a neke voćke se kao kraljice plaštom zaogrnule cvetnim laticama.

Proseda kosa, pomalo proredjena, na licu duboka brazda, ruka pomalo podrhtava dok drži cigaretu i prinosi je ustima. Duboko uvlači dim. Plave, malo zamućene oči zagledane su negde u daljinu.

Izvlači iz džepa papir, verovatno neki izveštaj ili možda pismo, štap mu pada na pod, ali ne primećuje, pažljivo čita. Osmeh mu se širi licom, očito je pismo od neke drage osobe.

Podiže onaj štap, pa ponovo vadi pismo, ponovo ga čita i odobravajući kima glavom.

Prilazi mu neki njegov ispisnik.

-Šta je, piše li sin?

-Piše, piše, evo sad čitam. Kaže da su kupili kuću sa bazenom, na kredit, naravno, i pita da li mi nešto treba. A tvoji? Javljaju li se?

-Jeste, ćerka je u Australiji, rodila je i drugo dete, a sin se slabije javlja, tamo u Amerci ima puno da se radi.On se oženio amerikankom, kaže nije progovorio srpski mesecima.

-Šta ćeš, takva im sudbina, da odu iz svoje zemlje

Zakašlja se jedan, drugi opet podiže svoj štap. Sedeli su još i  gledali kako kalemegdanskim stazama šeta mladost  Srbije od 70-90 godina.

-Da krenemo, kiša će, nešto me žiga u kolenu.

-Bolje da krenemo, i mene od jutros nešto probada, a i šećer mi skočio.

Za to vreme, negde u nekom daleko svetu, njihova deca rade, natapaju znojem  ko zna čiju zemlju. Nije važno, gde su, ni šta rade, nisu ovde.

 Nikad se neće vratiti.

 Njihova deca ne da neće znati ćirilicu, neće znati ni maternji jezik, a malo pomalo to im neće više ni biti važno.

I koga je to uopšte briga, pitam ja vas????