Gledam dete u obdaništu, pritisla ga teta na grudi, ljubi ga, ono se smeje. Sutra kad pritisne tetu, kao malo veći, ne može da joj kaže: ti si mi prva.
Popravlja mi česmu neki tip
-Nisam vam prvi!
E, baš šteta, mislim se ja, to mi je životna greška.
Desi se, nije da nije, da neki obožavaoc bude prvi u nečemu. On ne veruje, a ja mislim, zabole me briga što ne veruješ, i ne ubedjujem ga. Može da veruje šta hoće, meni ni u džep, ni iz džepa.
Ja volim nešto drugo!
Ne volim da sam prva, više volim malko razradjene, iskusnije. Šta ja znam šta valja, ja samo znam šta volim.
Volim da sam poslednja.
Možda je lepo biti prvi, ali poslednji... to ima težinu.... niko više posle tebe... vaaauuuu...
Obožavam da gricnem poslednji komad torte, da gledam film koji ide u kinoteku, da kupim stvari koje su izgubile licencu, da čitam zadnje izdanje knjige, da gledam izložbu slika, slikara koga više nema, da me poljubi neko i da ne poželi više nikad neku drugu... hmmmmm... to zadnje može svakako da se protumači....
Ja nikad ne želim mrvice... želim sve... sve ili ništa.....
Prvi nikad neće biti i poslednji, ali poslednji može biti prvi…