U samoposluzi izvodim pravi cirkus dok izaberem kasu. Kao da ću se udavati za kasira, a ne samo platiti onu korpicu hrane.Te neću kod plavuše, crvenokose ne dolaze u obzir, a smedjuše ni slučajno. Neću kod mladih, stare ne dolaze u obzir... i muških malo na kasama.... ma uopšte ih je premalo...a i ono što valja ne sedi na kasi...

Naravno probirač, nadje otirač, kad izaberem kasu, obavezno neka trapulja menja traku.

Obavezno pištim, gundjam,  mislim ko li postavi tu takvu nesposobnicu... i sve u tom stilu.

A onaj gore, sluša, i piše, aha AnaM tako, lepo, samo da zapišem... kažeš nesposobna...

A ja sve nešto mislim, kad umrem, ako dodjem u pakao, neće valjda da se sete te sitničice... ali....

Danas svi Kinezi došli u apoteku, nisu svi, jedan ostao u Kini, slučajno...

Ja se rastrčala.. i.. i... i pisnu kasa kao poludela eroror, ma šta mu to značilo. Ja joj lepo tepam, nemoj srećice, gužva je,  nemoj sad greška,  posle... jok... ne benda me. Ajd ja joj promenim traku... nekako... i procvrkuta ona. Ali ne prodje ni tri minuta... ijaaaoooo, kad se je razobadala, kad je počela da pišti. Pište neka deca, bolesna, pišti neki što traži one bezobraštine, a nakupilo se naroda , pa ne može da gustira moje odgovore, Kinezi pokazuju grlo, kašlju da ja kao shvatim šta im fali... a kasa se dere kao da je neko kolje.

Setih se ja onih trapulja iz samoposluge, e, a one sve sami virtuozi. Guram ja onu prokletu traku gde god ima rupica, jok, neće, i ugura ja na kraju sve... ništa.... opet vadim napolje.

Onaj narod me jos teši, polako, mora da se namesti.

Doslo mi da vristim... Oznojila sam se kao da sam...

I nikad više neću da grdim sposobnije od sebe.

Jer onaj gore gleda, i nije mi bilo svejedno... uf.... kad je proradilo sve, svi su počeli da aplaudiraju kao na utakmici, a ja srećna, kao da sam dobila Nobela.

Sad sam navukla strah od one traketine, samo gledam da ne nestane i da me baci u komu...