Ovaj januar navalio sa praznicima ne mogu glavu da dignem…. I naravno jedna dobra domaćica uvek nadje šta da radi po kući, gosti dolaze odlaze ona ih dočekuje, ali AnaM  baš se ne pretrže po kući radeći. Danas je mogla da bira šta da radi, gomila prljavog sudja sa jedne strane, usisivač sa druge, a i pegla se mota pogledavajući dve mašine veša.

Pogled levo, pogled desno, zavrljačih ja još dva tanjira na gomilu, i kretoh negde na kafu. Blogojevci zauzeti, sve nešto isplanirali.

Tamo amo, Beograd mi mnogo blizu, ajd u Banju.

Arandjelovac.

Kafić, muzika, kolači i dok si rekao piksla ja iskočih iz kola. Dobro nije baš kao balerina, napravih dve tri piruete po snegu, prvo oko kola, pa onda po ledu. Klizavo, sneg neočišćen, led. Pobola sam nos u zemlju kao seoska mlada da se ne okliznem.... i na snegu nešto crveno, tamno... krv... trag ... krvi...

Lavež psa, kao da je pomahnitao, vezan na nekoj prikolici. Ja stadoh, koji kafić, koja kafa.... ukopah se i ne mrdam.

Pravo ispred mene, velik kao tenk, krvave njuške, ranjavog papka, oprljene kože, divlji vepar.... ogroman, kao tri čoveka... Pogodjen na više mesta. Gledam ga, oko njega ponosni lovci, sa puškama i municijom kao da su pošli u stogodišnji rat, ne onda nije bilo pušaka...

Slikaju se, njih deset najmanje, i meni dodje nešto žao onog divljeg vepra. U oku kao da mu još svetli želja za trkom kroz šumu, nekim žirom zarinutim u zemlju. Njegova snaga skršena metkom kao da se još opirala da poklekne, bio je jak i veličanstven u svom porazu. Nije imao šanse da preživi, ali gledajući ga zadrhtala sam, kako bi bilo da oživi i sad skoči... kako bi se svi razbežali.

Popila sam kaficu, lepo se provela, bio je to ispnjen dan, ali u meni se stalno vraća slika ubijene snage jednog divljeg vepra, njegova krv na belom snegu, i neka tuga u mrtvom oku.Ja ne razumem adrenalin lova, meni je to adrenalin ubistva, jer borba nije ravnopravna, šta bi goloruki čovek, protiv divlje svinje??? Ko bi tad pobedio???