Sinoć pade meni to na pamet, kad sam se onom ledenom vodom kupala.Trebalo je politi se, a ja... prvo palac na nozi pokvasim, pa stopala, pa posle pola sata listove noge, brrrr, pa kolena, pa lagano butine, ledena voda.... i onda dalje, polivam... nema više da zamišljate... sram vas bilo....
I tako zaledjena legnem. Samo što sam spustila glavu na jastuk, i zamotala se Baam,... bum... baaam... bum... kao da se ruši kuća. Komšija slavi rodjendan.
Ponesem ti ja one krpice, mecu, i u dnevnu sobu, a ona osvetljena od ovih novih sijalica kao da je august u podne. Gde sad da spuštam roletne, navlačim zavese i ostale cirkuse. a prispavalo mi se.
Nisam ni oči zatvorila već zora... tras-bum... ja se samo kao mačka uvukoh pod jastuk.... malo se smiri, opet kuc-kuc... uvlačim se u krevet, branim san, još više kuc-kuc.... i čujem glasove
-Da pozvonimo?
-Da nije negde otputovala?
-Mrak joj u stanu....
Pa šta će da mi bude u 5ujutro u nedelju, da neće da mi igra mečka, mislim ja, i vidim već svog Boška Boškovića. I naravno, posle kuckanja zvono, a ja nemam zvono kao sav normalan svet, nego nešto pijuče, nako pile.... raspijuka se ono... i digoh se ja. Otvorih vrata, belu mačku ne vidim.... Kad komšija... valjda je komšija, pojma nemam...
-Dobro jutro komšinice, na vašu antenu pao mi veš.
-Kakva antena, ja imam kablovsku... ja onako bunovna...
-Imate, kategoričan on...
Pogledam ja, stvarno imam.... a na njoj viore neke crne muške gaće, sneg popadao one se skočanjile. Otvorim ja prozor ne mogu da dohvatim, on metar i žilet, sad će da mi pomogne, pogledam ga ja umilno, kao zmaj od Bosne, uzmem štap i srušim mu one gaćetine na ulicu... Ode... bez hvala... ljut, tražio još da ga čekam da mu otvorim vrata...
Kao da su mu to jedine gaće, i šta će mu u 5 ujutro... odoh da spavam... do podne... caolina...