Danas sam poželela da sam muškarac. Oni su tako spretni, dok ih pogledaš već ti kao neki polipi ruke stavljaju na sva moguća i nemoguća mesta. Stalno im brojim ruke, ne verujem da su samo dve. Ili, ako već nisu oktopodi, umesto ruku, sigurno imaju propelere.

I spretni su, prosto da poželiš da imaš stalno nekog u pripravnosti da ti nešto pomogne.

Došao jedan takav primerak da mi pomogne oko večere za neko društvo, pošto je kuvarska veština moja “jača” strana.

Za neki recept, trebalo je otvoriti kutiju sardine.

Ponudila sam električni otvarač. Samo je odmahnuo prezrivo glavom, garant nije znao da ga uključi, a možda nije ni slušao šta govorim.

Prvo je skinuo ono kartonče, to je bilo lako, ponosno mi ga je predao. Onda je prst gurnuo u neko prstenče zalepljeno na konzervi. Povukao je kao da je to prekookeanski brod. Prst se zaglavio. Konzerva se prvo nije dala, ali onda je popustila pred silom.... prsten je ostao u ruci, a sadržaj iz nje samo je gvirnuo. Opsovao je kutiju. Onda je tražio nož, donela sam onaj za hleb. Samo me je pogledao i počeo da izbacuje gomilu noževa iz fijoke, jedan je odgovarao.

-Daj dasku

-Kakvu?

-Dasku za meso.

Za svaki slučaj pružila sam dve, jedna mu je pala na nogu. Opet je opsovao.... dasku valjda.

Onda je uzeo onaj najveći nož, zabio u konzervu, satanistički se nasmejeao i udario. Konzerva je popustila pred jačim, ali je htela da ga kazni. Ulje je skočilo na njegove pantalone zaobilazeći neku krpu koja je trebala da izigrava keceljicu. Riba je zaplivala po podu u pratnji preostalog ulja... jedna riba je ipak ostala. Nju smo kasnije iskoristili.... kasnije, kad sam oprala pod... i sredila ostali cirkus... pantalone nije dao....