Nije smešan post... i volela bih da na kraju napišem neku svoju cirkuzijadu..... ali onda ne bi bilo istinito.

Ne, nije smešno, ni najmanje. I nemojte čitati, ako samo želite smeh, jer i ovo je ŽIVOT... nečiji život.... može biti moj.... tvoj... naša je stvarnost

Ovo je moj doprinos mali, skoro nikakav, da se nikad nikom ne dogodi ovako nešto..... nikad više...

Stajao je nem, sledjen, papir miu je ispao iz ruke. Prijatelj pored njega, sa svojim papirom u ruci, udario ga je po ledjima, nasmejao se

-Ma, rekao sam ti da je to glupost, neće grom u koprive.

A onda je zastao, pogledao lice svog prijatelja, ruka  mu je zastala u vazduhu.

-Šta je? Ne pravi viceve sa tim.

On se nasmejao, napravio korak napred, a onda se okrenuo ka drugu. Oči su mu bile velike, velike, u njima ludački strah, strah od neizvesnosti, izvesnosti. Užas mu se širio telom, ledena ruka  je ščepala srce, stegla ga, gnječila, noge su postale teške, teške, onaj veseli čuperak na čelu, nekako je klonuo, kao da je za sekund ostario sto godina. Život? Šta je sad to?

Kovitlac, kao u nekom filmu ubrzano puštenom jurile su slike iz života.... sve one devojke, smeh, muzika, piće, onda kad je bio pijan i skoro silovao nekog mladića, nejasno secao neke žurke... dima... neki špric u rukama koji kruži i smeh... smeh... a onad magla... magla kao koprena se navukla  na njegove misli....

Želeo je da pobegne, da nestane, da vrati život... želeo je da se nije ni rodio.

Pogleda druga.... i jedva prošaputa

-Pozitvan... sam...