Uf što me danas nedostaješ.

Moje usne te jutros nisu dotakle. Mislila sam da ćemo kasnije...

Više nikad neću ništa ostaviti za kasnije. Bez tebe sam slaba, nervozna, ne mogu da radim, ne umem da živim bez tebe.

Kako sam uopšte živela bez tebe ikad?

Kad sam te toliko zavolela?

Tvoja vrelina me privlači. Dodir na usnama. Neke prijateljice, kažu, ma, ja volim hladno. Hladno? Ako nemam tvoju vrelinu, tvoju slast, tvoju strast,  kako ću razbuktati svoju?

Što te želim sad.... želim te više od ičega.... Usne su mi suve, želim da ih dotakneš...

Nema te, a ja osećam tvoj miris... ne  neću... ne želim to... hoću da budem jača. Zašto me progoni tvoj miris i u snovima?

Sedela sam u kafiću, bez tebe. To nije to. Srkućem neki sok, a u meni plamti želja za tobom.

Volim kako me opuštaš, činiš srećnom, nikad mi te nije dosta, nikad...

Videla sam te sa drugom, smejala se pričala, čak je i cigaretu zapalila. Znam da to voliš. Htela sam da joj pridjem, da te samo dotaknem, ali iskreno da ti kažem, bilo bi me sramota, a tako sam te želela.

Svi te imaju, samo ja ne.

Zamena? Probala sam, ali, nije to, to.

Ne želim zamenu. Želim tebe. Želim te... želim, nedostaješ mi.

Ma, šta se zlopatim, uzeću te, sad, odmah, idem... ne mogu više, to su gluposti, odricanje... Čemu? Zašto?

Nema na svetu ništa kao ti. Sve sam probala. Da odem ne znam kud, opet je uzalud. Neka bude šta hoće. Osećam sreća je blizu, imaću te. Neka svi kažu da sam slaba, ali idem da stavim vodu i popiću te, slatka moja ljubavi, u jednom dahu, dotaknuću te, jezikom probati, usnama poljubiti, osetiti kako me greje tvoja vrelina, znam zajecaću od uživanja, uvek sam te volela više nego što sam želela uf... stiže... moja crna kafica....