Krenem ja  danas, kišica sipi, a ja moram jel`... nije da moram… ali... Od frizure sam se oprostila, sutra ću da je sredim, ali cipeliše....Ako obujem ravne, uprskaću se, ako uzmem sa visokom petom namučiću se, nove čizmice, ludačke ljubičaste ne mogu po kiši... .i... ma šta me briga , penjem se na pete.

I tako krenem ja tamo gde sam krenula, nije bitno za priču, više je bitno za mene...

Bus, naravno, kola su položila na tehničkom, ali nisu kod mene, a taxi će da preskočimo ovaj mesec.... Stojim ja... klasika... kiša sve jače... cipela me žulja, ali trpim za lepotu .Obukla neku usku suknju sa šlicem strava, ne smem da pomerim nogu, jer...

Zrihtala se je, ili ako hoćete skockala i cupkam na stanici.

Naidje bus, moj broj, ali krkljanac. Gledam, ma, neću, čekam sledeći. Pored mene stoji neki čovek. Gleda me netremice. Postoje samo dva razloga što me tako merka, ili mu se dopadam,  ili je rešio da me odžepari... biće da je ovo drugo....  neće se baš ovajditi...

Nije sekund prošao, opet moj bus....prazan....

Uskočim ja, suknja se pokaza u svoj svojoj lepoti, a onaj čovek zamnom.

E, nećeš mi vala uzeti parice, premeštam ja tašnu. Onaj  šofer ko da je jučer položio, koči... kreće kao da je na trkama, a ja trčim sa onim štiklicama po autobusu....rušim se, samo gledam na koga ću da tresnem... onaj čovek sve zamnom. Ma, mora da mu se ipak svidjam.

-Dobro veče... začuh...

Prostak jedan, šta on zamišlja da me strartuje u busu... Krenem ja napred ne gledajući ga... on zamnom...  

-Dobro veče....

Ja požurim napred, pravim se da ga ne primećujem, gledam kroz prozor, šofer zakoči, mal` ne sedoh na pod... pridrža me onaj čovek. Već sad nezgodno... ja ga pogledah onako s visoka...

-Hvala...i teram dalje, on opet

-Dobro veče.

Stanica, pola autobusa izadje, sad me on već drži za lakat.

Htedoh da ga šutnem nogom, srećom nisam, jer on nastavi...

-Dobro veče, kontrola, vašu kartu molim....

-Ijaaaoooo,

Otvorim ja tašnu... autobus opet krenu... ja opet potrčim... ali sad me ovaj više ne ispušta. Izvadim iz tašne malu tašnicu, pa otvorim nju... gledam gde ću da se držim ako opet prikoči... a i sa čime ću da se uhvatim, ruke mi pune tašnica...  izvadim novčanik. Onaj me mrko gleda. Znam da je tu negde markica, mora da bude, bus opet drmnu, sad se ja već hvatam za kontrolora, i počnem da mu redjam sve one tašnice i torbice po rukama, on samo prevrće očima.... tu je račun iz samoposluge, i sličica neka i neke parice, sića i opet neki račun, pa adresa i broj mobilnog, pa neko ceduljče... iiii.... izvadim najzad tu famoznu povlasticu... sva srećna mu je pružim... a on meni one moje tašne. Namršti se na onu markicu, gleda je kao da mu je neprijatelj

-To je od prošlog meseca...

-Kako od prošlog, sad je novembar

-Jeste, ali markica je od oktobra.

-Nemoguće.

-Šta nemoguće, da platite kaznu, odmah sam video da nemate kartu.

-E da ne platim,

... a u onim tašnicama nema ni lične karte, a ko zna koliko mu košta i ta kazna.

U zlo doba , skoro smo već došli do zadnje stanice... setim se ja da sam slomila nokat izvlačeći  markicu, tesno mnogo... i da je nova ispod. E, neka sad on lomi nokat, i neka izvlači ako mu treba...

Gledao je posle i da li ima neki broj… očito mu nisam bila simpatična…

Tu sam.. .nisam u zatvoru... imala sam sve... nasmeši se on malo kiselo... i odosmo svaki na svoju stranu....