Volim te i mrzim....

Stalno mi nedostaješ. Imam te, tu si, mislim zauvek ćeš ostati, ali… ne , ja sam kriva, ne umem sa tobom. Umesto da te čuvam, mazim, pazim, ne, puštam te, i ti odlaziš. Znam kakav si, a opet ne mogu da si pomognem. Neću ni sama sebi da priznam da si mi potreban. Uvek kažem, ma, ne on je samo potreba, mogu ja bez njega.

U stvari mogu bez tebe... ponekad... ali to traje tako kratko.

Malo se tešim, i drugi te vole. Neki te vole samo zbog tebe, ja sam gora, ja te volim zbog onog što mi pružaš. Ti to znaš i da iskoristiš. Naravno, zašto ne bi?? Ali pošteno reći, iako se ne zadržavaš dugo kod mene, lepo mi je kad te dotaknem, ne mislim da ćeš brzo otići kod neke druge, možda kod neke veštije, koja će umeti da te ceni, koja će umeti da te čuva. Ko zna šta ti sve radi???

Znam, znam, kod nje si i u krevetu, baš me briga, idi....

Ali.... priznajem, onako tiho, da niko ne čuje, samo ja i ogledalce... pružaš mi mnogo... skoro.... rekla sam skoro... sve. Vodiš me na moje obožavano morence, po restoranima, po buticima, samo prstom uperim u nešto i ti si spreman, odeš i ja dobijem šta poželim.

Dobro, nisam ti verna, nisam, šta mogu, otkrila sam da nisi jedini na svetu, letos u Grčkoj... mmmmmm... uf, nisam ni pomislila na tebe... ma, pošteno da kažem ni u HNovom, a na Rabu, idi begaj, bilo me je sramota što si moj.

Ne ljuti se, ali, znaš kad kažem... kad te samo pomenem... vani... svi me nekako sažaljivo pogledaju... odmah me vode u neki restoran da mi pokažu kako ti nisi vredan moje ljubavi. Govore mi da je moja potreba za tobom glupa, svaki drugi bi mi pružio više. Meni je dovoljno koliko mi ti pružaš, lažem samu sebe...

Možda sam i ja kriva, što me napuštaš, mogla bih te vezati, bar na tri meseca, ako ne na pet godina. Još tvrdim da su predbračni ugovori pametna stvar. Jes pametna, ne trpim nikakva obećanja i ugovore... ali ... i da te vežem, znam sve manje ćeš mi vredeti, žudeću za drugim...  neću moći da te čekam...

Najradje bih te nabila u neku fijoku, zapečatila i  uzimala samo na kašičicu... ali ne mogu, moje ruke u dodiru sa tvojim telom kao da su nauljane... i isklizneš mi iz prstiju...

Volela bih da me neko nauči kako se sa tobom postupa, ali male su mi šanse, uvek poželim da te ispustim iz ruku i promenim za neku glupost...

Malo pre si došao kod mene , iako je vikend... ali ja ne umem sa tobom... izvela sam te... i odlepršao si dok sam rekla piksla.... Zašto ne umem kao sav ostali normalan svet da samo čeznem za tobom??  Ne, radim kao neka budala, neki put danima... a tad se lažem, ne radim to zbog tebe, nego onako... nije nego...

Da, ti si to namrgodjeno božanstvo koje mi stalno izmiče, ti si taj novac, koga tako lako zaradim i još lakše  potrosim... pa šta da radim, to sam ja....Možda su drugi drugačiji i zato ideš kod njih....